Dobivši Erceg Stjepan od svoje posestrime vile barjak na dar, morao je malo za tim odmah ratovati. Do toga vremena nije se ništa znalo o barjaku. Prva ga je vila iznijela na svijet i poklonila svome pobratimu. Većega mu dara nije mogla dati. Ona je sama ovaj barjak tkala i vezla punijeh devet godina uz pomoć mnogih svojih jaranica. Taj barjak bio je od same svilene osnove, a potka mu je bila od čistog žeženog zlata. Svuda po licu i naličju bio je posut samim dragim kamenjem, koje se prelijevalo poput žarkog sunca. Baš onda, kad je vila davala barjak svome pobratimu, bila je od radosti i veselja zaboravila kazati ime, kako se taj njezin vilinski dar zove. I tako se za neko vrijeme nije znalo ime barjaku. Svak se je živ ibretio (čudio) nad tim vilindarom i nije se smio niko usuditi nadjenuti mu ime, da se ne bi tim posestrimi svoga gospodara što god zamjerio, a polako se bojao i viline osvete.
Sam Erceg Stjepan nije htio onmeniti dar svoje posestrime, da joj se ne bi u čem zamjerio, nego je bio naumio prvom zgodom, čim se s njom sastane, za to je upitati. Svakom se činilo, kakvo se god ime nadjene, da će biti nedostojno vilina dara.
Malo za tim, kao što rekosmo, iza poklona posestrime, morao je Erceg Stjepan ratovati. U svojoj vojsci imao je i tuđih vojnika, koji su mu pod plaću služili. Kad je došao pod tim barjakom u vojsku, stane je razređivati u ordije (čete). Na prvom mjestu postavi vojnike, što su bili pod plaćom, za to, da može preletjeti u zgodan čas i vrijeme sa svojom pravom, čistom razigranom vojskom u najveće krešivo. No on sam znao je, kako su ti plaćeni vojnici slabi, te upravo nije s toga radi svoje časti, htio pred njima ići pod barjakom, niti je to dao svojim vojnicima, a barjak je svakako po njegovoj volji morao ići naprijed, jer je time hotio svojoj posestrimi veću počast učiniti. Za to se on okrene onim plaćenim vojnicima, pa će im reći: „Jedan od vas, koji je najslavniji kućom (porodicom), neka ovo (pokazujući na barjak) ponese". Svi se vojnici izmijeniše, ali šta ti nije da ti nije, niko ga nije mogao podignuti ni od zemlje, a kamo li da ga nosi pred vojskom. „Barem, koji je najslavniji sobom, neka ponese" — opet će Erceg. I tu se svi vojnici okušaju, ali artuk (uzalud) ni maknuti. „Bar, jak ko je i ovlišno, neka to ponese" — plane Erceg Stjepan vas ljutit. Jedva se tada nađe n'akav vojnik, koji ga svom silom teke podigne na rame i ponese pred vojskom. I od toga Ercegova: „Bar jak . . ..", vele, da je vilin dar dobio ime : „barjak". A da je Erceg Stjepan to rekao jednom najgorem svome vojniku, on bi ga od prve odmah podigao i naprijed ponio pred vojskom.
