Opreku između onog što jesam i onog u čemu jesam otkako znam za sebe nosim kao težak i, kako godine prolaze, jedva snošljiv teret. Evo i primjera. Klasični mahalski dijalog, a od čega, jer vazda moram biti ono što nisam, nikako i ni na koji od nebrojenih okušanih načina ne uspijevam pobjeći.
– Kako si – upita me neko.
– Dobro, hvala. Ti?
– Onako. Zeznuta ova korona, je l’de?
– Jeste.
– Šta misliš, koliko će ovo potrajat'?
– Ne znam.
– Znam ja. Onoliko dugo koliko to Bog bude htio.
– Eto, znaš odgovor. Lijepo.
– A ti, veliš, ne znaš?
– Ne, ne znam.
– I pored toga što pišeš knjige?
– ?
– Ja, ja, ako već pišeš knjige, ako si već tako pametan, treb’o bi znat’ i to kad će pandemija prestat’.
– U pravu si. Trebao bih to znati ako već pišem knjige, ali, eto, ne znam. Šta mogu, očito nisam dovoljno pametan.
– Kako su ti djeca?
– Dobro.
– Rade li?
– Rade.
– Kolike su im plaće?
– Ne znam.
– Ni to ne znaš?!
– Vidi, takva se pitanja ne postavljaju.
– Zašto?
– Zato što su neumjesna.
– Šta ti znači to neumjesna?
– Nepristojna.
– Gluho i ćoravo bilo! Pa šta je u tome nepristojno? Nisam rekla ništa ružno, samo pitam kolike su im plaće!
– Ponovo si u pravu. A što se plaća tiče, pristojno zarađuju.
– Dobro, shvatila sam, nećeš da kažeš. Nego, imaš li dovoljno uglja?
– Nadam se da imam. Ko zna kakva nas zima očekuje...
– E, tu se slažem s tobom! Prošla je zima bila neobično blaga, k’o rijetko koja dotad, svima je u mahali preteklo ogrjeva, ali, jest, ja, niko dva dobra ne sastavi, pa taman kad smo odahnuli, kad smo pomislili da smo se jeftino provukli, eto zla, velikog zla. Ne da se bijedi sitno samljet’, pa to ti je. A, reci mi, kad ćeš se ženit'? Treba ti žena, muškarac nije ništa bez žene. Vidim ja kako ti nosiš onu torbu, iz dana u dan. Pa dođi u hladnu kuću, pa skuhaj, pa operi, pa pospremi ovo, ono... Zato ti kažem, ženi se, čim prije, koliko sutra, bez žene si ništa!
– Hoću. Čim se pojavi prava, eto svadbe.
– Eh, dragi si moj, ne radi se to tako! Dok ti dočekaš pravu, ako je ikad i dočekaš, prođoše ti svi vozovi, prođe ti život. Ali, nejse, to je, ipak, tvoja stvar, je li tako?
– Tako je. Odoh sad, valja mi...
– Čekaj, čekaj! Ne upitah te za unuka! Je li prohod’o, progovorio?
– Odavno. Tri su mu godine. Ali, nažalost, rijetko ga viđam. U ovakvim okolnostima nije ni pametno ni preporučljivo približavati se maksumu.
– Ništa ja tebe ne razumijem! Ti k’o da pričaš nekim drugim jezikom! Kakve sad okolnosti? Šta okolnosti? Jesi li hafifan? Nisi, Bogu hvala! Pa u čemu je problem? Operi dobro ruke, stavi masku i pravo kod unuka! Tako se to radi i nikakvih tu okolnosti nema!
– Hoću, hoću, uradit ću baš tako. A sad bih stvarno morao poći. Eto, svako dobro ti želim – rekoh i krenuh dalje.
– Hej, stani! Čekaj! Zašto mi ne reče gdje ti djeca rade i kolike su im plaće?!
– Nepristojno, nepristojno – podviknuh ne osvrćući se i zagrabih ulicom, što brže, što dalje.
