Radikalizacija bi išla na ruku samo Vučiću i njegovoj glavnoj uzdanici Abazoviću

Nedorasla, infantilna i neodgovorna družina trenutno uživa podršku 15-ak poslanika u parlamentu i nema legitimitet da upravlja državom. A još manje ima sposobnosti da to čini. Oni i nisu dovedeni da bi nosili odgovornost, već da bi bili marionete ustavno neodgovornih faktora koji istinski vladaju državom Crnom Gorom. A to su: Aleksandar Vučić i njegov režim u Beogradu, državna Crkva Srbije i proruski tabloid Vijesti, odnosno, istoimeni koncern. Tri navedena faktora su načinila ovu vladu i povlače konce političkog uticaja u Crnoj Gori

Što se tiče ljudi koji su okupljeni na Cetinju, pa i samog predsjednika Crne Gore, mislim da oni više nemaju kud. Iza njih je ambis i za razliku od crkve, predstavnika nove vlasti u Podgorici, koji svi odreda imaju dvostruka državljanstva i rezervnu državu, građani okupljeni na Cetinju nemaju više šta da izgube i nemaju rezervnu opciju – kaže u intervjuu podgoričkoj Pobjedi historičar Milivoj Bešlin.

Ističe da jedino tako mogu braniti dostojanstvo svoje jedine zemlje i svoj lični integritet, svoj ozbiljno i neskriveno ugroženi identitet i ljudska prava, ali i građanski, sekularni i antifašistički karakter društva. Objašnjava da bi svaka dalja radikalizacija išla na ruku samo Vučiću i njegovoj glavnoj uzdanici u Crnoj Gori, Abazoviću koji je sve učinio u svojim poslednjim istupima da radikalizuje i naelektriše javno mnjenje, da prijeti i huška u direktnom prenosu.

POBJEDA: Crkva Srbije i dalje ne odustaje od hirotonije Joanikija Mićovića na Cetinju. Iako su Cetinjani, kao i većinsko crnogorsko stanovništvo, poslali poruku da ne žele taj čin u prijestonici, SPC uz punu podršku Vlade Crne Gore ne odustaje od ovog čina okupacije. Je li Beogradska patrijaršija svjesna rizika ove bezočne provokacije?

BEŠLIN: Mislim da su svi akteri svesni rizika koji za mir i sigurnost svih građana nosi događaj od 5 septembra. Problem je što nisu svi saglasni da li je to dobro ili loše za Crnu Goru i što nisu svi jednako spremni da se suoče sa vlastitom odgovornošću. Veliko je pitanje koliko i sama Crkva Srbije, kako joj je zvanično ime u nomenklaturi Vaseljenske patrijaršije, ili SPC, kako sebe naziva, može da odlučuje samostalno. Mi ovde ipak govorimo o faktički državnoj crkvi Srbije i svaki njen politički potez je povučen u koordinaciji ili sa nalogom vlasti u Beogradu. Ukratko, sa velikim stepenom sigurnosti se može tvrditi da je reč o Vučićevoj odluci. S druge strane, Vlada Crne Gore i vladajuća koalicija morali bi stvari da drže pod kontrolom, da garantuju mir, sigurnost i puno ostvarenje svih Ustavom garantovanih prava svakom građaninu. Ako to nisu u stanju znači da država Crna Gora nije suverena i da vlast u njoj vrši neko drugi. Dakle, ili garantujete mir i puna prava svakom građaninu ili se sklonite. Ovo je veoma čudna situacija u kojoj se trojica ključnih ljudi novog režima – Krivokapić, Bečić i Abazović, prave nevešti, fingiraju loše zdravlje i ponašaju se neodgovorno, nedržavnički i kukavički. Sram me je da slušam i čitam te izgovore koji su na nivou deteta u nižim razredima osnovne škole. Da nije opasno bilo bi komično.

POBJEDA: Crnogorski predsjednik Milo Đukanović je već na Cetinju. Pozvao je na toleranciju i mir i podsjetio Joanikija kako se Porfirije ponašao u Hrvatskoj. Kako komentarišete ovaj apel? Ima li zdravog razuma kod Porfirija?

BEŠLIN: Postoji osnovano uverenje da je sve odluke oko ove krize donosio predsednik Srbije, a da su svi drugi samo realizatori. Želeo bih da se uzdam u racionalnost novog patrijatha, iako je jasno da i on sam mnogo duguje Vučiću. Problem je što sa razumom stvari stoje znatno lošije kada je reč o novom mitropolitu srpske crkve u CG.

Što se tiče ljudi koji su okupljeni na Cetinju, pa i samog predsednika Crne Gore, mislim da oni više nemaju kud. Iza njih je ambis i za razliku od crkve, predstavnika nove vlasti u Podgorici, koji svi odreda imaju dvostruka državljanstva i rezervnu državu, građani okupljeni na Cetinju nemaju više šta da izgube i nemaju rezervnu opciju. Mogu braniti dostojanstvo svoje jedine zemlje i svoj lični integritet, svoj ozbiljno i neskriveno ugroženi identitet i ljudska prava, ali i građanski, sekularni i antifašistički karakter društva. Utoliko bi njihov motiv morao biti snažniji. Ali politika je i pitanje proporcija i realnosti. Ipak, najvažnije je da ovaj vikend protekne mirno i na nivou verbalnih i političkih neslaganja. Svaka dalja radikalizacija bi išla na ruku samo Vučiću i njegovoj glavnoj uzdanici u Crnoj Gori, Abazoviću koji je sve učinio u svojim poslednjih istupima da radikalizuje i naelektriše javno mnjenje, da preti i huška u direktnom prenosu. Jednoga dana će istoričari imati dokumente i znaće se pozadina i razmere destrukcije tog čoveka i njegove parapolitičke organizacije.

POBJEDA: Crnogorski premijer Zdravko Krivokapić poručio je građanima da se više ne bave crkvom i identitetom, već ekonomijom, iako je na krilima SPC došao na vlast. Predsjednik Skupštine Aleksa Bečić ima koronu, a Dritan Abazović drži predavanja po Beču, dok ministar unutrašnjih poslova Sergej Sekulović ne može nikome garantovati bezbjednost na Cetinju. Kako je Crna Gora završila u rukama ove nesposobne ekipe?

BEŠLIN: Vrlo jednostavno. Glasovima građana. I sada će, kao i u proteklih godinu dana, isti ti građani da snose posledice jedne nedorasle, neogovorne i populističke vlasti. To je lepota demokratije, snosite konsekvence svojih postupaka. Podsetite se koliko je glasova Ura dobila na Cetinju, pa pomnožite to sa bezbednosnim rizikom u tom gradu danas i dobićete politički zbir grešaka koje ljudi naprave na izborima i posle kojih nema popravnog. To je istorija!

I da budem vrlo konkretan, ova nedorasla, infantilna i neodgovorna družina koju ste naveli, trenutno uživa podršku 15-ak poslanika u parlamentu i nema legitimitet da upravlja državom. A još manje ima sposobnosti da to čini. Oni i nisu dovedeni da bi nosili odgovornost, već da bi bili marionete ustavno neodgovornih faktora koji istinski vladaju državom Crnom Gorom. A to su: Aleksandar Vučić i njegov režim u Beogradu, državna Crkva Srbije i proruski tabloid Vijesti, odnosno, istoimeni koncern. Tri navedena faktora su načinila ovu vladu i povlače konce političkog uticaja u Crnoj Gori. Povremeno se tu ubaci i poneka ambasada. I logično, kod prve složene situacije, ljudi koji nominalno vode tu vladu nestaju sa horizonta uz najneverovatnije izgovore. Nije mi namera da ih oslobađam istorijske, političke, pa i pravne odgovornosti za situaciju u koju su doveli Crnu Goru, ali opravdano se plašim da oni ne odlučuju ni o svom kretanju, a kamoli o ozbiljnijim političkim potezima.

POBJEDA: Vučić konstantno destabilzuje Crnu Goru, njegovi tabloidi su dio hibridnog rata protiv stabilnosti regiona. U Crnoj Gori mu je namjera da napravi haos u potpunosti uspjela. EU i dalje gleda i ćuti. Zašto?

BEŠLIN: Zapanjujuće je posmatrati vladine medije u Beogradu koji zaista vode neskriveni hibridni rat protiv Crne Gore. Stepen huškanja na sukobe i retorika koju koriste mogu se uporediti sa diskursom Miloševićevih medija iz ratnih 1990-ih. Na identičan način kako su u režimskim, ratnohuškačkim medijima iz 90-ih Hrvati nazivani „ustašama“, a Bošnjaci „balijama“ i „mudžahedinima“, danas se Crnogorci rasistički negiraju i označavaju kao „milogorci“ i „komite“. I da stvar bude gora nego 90-ih, takav fašistoidni diskurs Vučićevih medija su preuzeli i opozicioni mediji pod kontrolom Đilasa i njegovih centara moći. Zamislite da su se 1990-ih nezavisni mediji poput slavnih B92 ili Naše Borbe utrkivali u govoru mržnje i ratnom huškanju i šovinizmu sa Miloševićevim medijima. Nezamislivo. A danas se upravo to dešava. Najgori ratni huškači koji najavljuju istrebljenje Crnogoraca po režimskim medijima, ovih dana defiluju po studiju opozicionih televizija. Deluje da je zadatak današnjih opozicionih medija u Beogradu da normalizuju ekstremizam Vučićevih medija prema regionu. U svakom slučaju, jasno je da u odnosu prema regionu postoji koordinacija režima u Beogradu i vodećih pseudoopozicionih grupa. To je Srbiju ostavilo bez delatne alternative i zbog toga imamo jedini jednostranački parlament u Evropi.

Što se tiče zapadnog ćutanja... Zauzete svojim brigama, posrnule zapadne demokratije oglasiće se ako stvari u Crnoj Gori izmaknu kontroli. Sećate li se rata u BiH, desetina hiljada pobijenih civila tokom 1992. godine i da su te iste demokratske zemlje suverenoj državi, članici UN, koja je bila žrtva agresije i bez oformljene vojske, nametnule sankcije na naoružavanje i time joj uskratile mogućnost da se brani. Pogledajte Avganistan i poruke predsednika Bajdena. Ako se sami izborite, mi ćemo vas podržati... I još opasnija izjava – nećemo više širiti i nametati naš pogled na svet. Odlično, ako to neće biti zapadne demorkatije, to će činiti brutalistički „gulag“ režimi u Kremlju i Pekingu. Biće to svet daleko brutalniji i manje demokratski od ovoga koga poznajemo. Teško mi je da poverujem da će čovečenstvo toliko da regresira, ali sve je moguće.

POBJEDA: Sve i da se pomjeri ustoličenje Crna Gora ostaje u velikom problemu. Ostaje duboko podijeljena sa potpuno nesposobnim rukovodstvom da vodi državu u ovako izazovnim vremenima. Vidite li rasplet? Jesu li izbori jedino rješenje?

BEŠLIN: Izbori su smišljeni da bi se pacifikovali odnosi u društvu i da bi se narasle društvene i političke protivrečnosti razrešile mirnim i institucionalnim putem. U tom smislu, izbori su jedno od mogućih rešenja za rasplet najdublje krize u kojoj se Crna Gora nalazi u poslednjih nekoliko decenija. Ne bih govorio o „jedinom rešenju“, već kao najelegantnijem za sve aktere i najpoštenijem za same građane.

Ipak, kao što sam rekao, rasplet se neće desiti u Crnoj Gori, on će biti nametnut sa strane, kao što ova vlada i nije stvorena u parlamentu nego u manastiru i van Crne Gore. Da bi CG povratila svoj opasno poljuljan suverenitet, da bi medijske, obaveštajne, navijačke i kriminalne falange druge države prestale da vršljaju slobodno, a vlast da polaže račune i kleči pred šefom ili crkvenim velikodostojnicima druge države, građani Crne Gore moraju da povrate svoju suverenost. A to se može, uprkos svim novim tehnološkim sredstvima, samo na krajnje „staromodan“ način, mirno i odlučno, ali uz veliki broj ljudi u javnom prostoru. Samo tako okupljeni i organizovani ljudi mogu vršiti funkciju delatne političke činjenice.

POBJEDA: Ima li Crkva Srbije dogmatsko i zakonsko pravo da se ovako ponaša na teritoriji nezavisne države? Jedina smo država Evrope gdje se građani ne mogu izboriti za svoje slobode i vjerska prava? Je li realno da svi imaju svoje bogomolje u Crnoj Gori, osim Crnogoraca?

BEŠLIN: Ne bih zanemario činjenicu da je priviliegovan status SPC uživala i za vreme prethodne vlasti. Zakon o slobodi veroispovesti je trebalo da Crkvu Srbije u Crnoj Gori stavi u okvire zakona i prekine njen specijalni status države u državi. Zbog toga su se oni pobunili. Ono što se izmenilo u vreme ove vlasti je faktička politička moć crkve proistekla iz učešća na izborima i na osnovu toga izborenog prava da bude prvorazredni upravljačko-politički faktor u državi. To se naravno kosi sa svim pravilima i kanonima i te crkve i Vaseljenske patrijaršije, ali to je malo koga briga. Kao i to da se nacija stavlja ispred hrišćanskih vrednosti i da to spada u etnofiletističku jeres.

Kada je reč o drugom pitanju, veoma je važno istraživanje prof. Olivere Komar i njenog tima sa FPN-a. Procenti govore da svega oko 40 odsto pravoslavnih vernika u Crnoj Gori stoji uz SPC, dok se preko 20 odsto izjašnjavaju kao vernici CPC, a oko 35 odsto pravoslavaca nije želelo da se izjasni. To znači da je Crkva Srbije osvojila vlast ali je pravoslavnu većinu u CG izgubila i to, čini se, nepovratno. Ona se svela, gledajući ukupan broj stanovnika, na onih 30 odsto ljudi koji se izjašnjavaju kao Srbi. I to prirodno postavlja pitanje – imaju li pravoslavni Crnogorci pravo na svoja verska i ljudska prava i da im niko ne nameće crkvu druge države koja ih negira, vređa i ponižava, obećavajući im asimilaciju, denacionalizaciju, konverziju i sl. A to dalje postavlja pitanje utemeljenosti nelegitimnih odluka koje čini novi režim – koji do besmisla favorizuje jednu versku zajenicu i crkvu susedne države na račun interesa vlastite zemlje. Najbolji primer toga su odluke protivzakonito izabranog direktora državne televizije koji nasilno nameće obavezu tzv. javne televizije da u sekularnoj državi, direktno u celodnevnom programu, prenosi verski obred crkve susedne države sa kojom oko 70 odsto građana Crne Gore ne želi da se identifikuje.