Zanatlija i literarni samouk Matija Mažuranić (Novi Vinodolski, 4. 2. 1817. – Graz, 17. 9. 1881) bio je najmlađi brat hrvatskog bana, pjesnika i lingviste Ivana Mažuranića. Matija je postao poznat kao autor knjige prvog modernog hrvatskog putopisa koji je pod naslovom „Pogled u Bosnu ili kratak put u onu krajinu, učinjen 1839-40. po Jednom Domorodcu“, objavljen u Zagrebu 1842. godine, i to anonimno. Matija je, naime, u svojstvu tajnoga političkoga ilirskog misionara i s lažnim dokumentima 1839. otišao u Bosnu preko Slavonije i Srbije da kao špijun izvidi prilike te procijeni izglede za oslobađanja te „ilirske krajine“ koju su potresali sve ozbiljniji protuturski ustanci.
U Bosni je Matija ostao oko godinu dana radeći kao graditelj, zidar, stolar i kovač kod paša i begova. Po povratku se zadržao u Beogradu također oko godinu dana, a onda je braću izvijestio u svojim putovanjima. Braća Ivan i Antun potom su ga nagovorili da nešto i napiše te je tako nastao „Pogled u Bosnu“. Iako je knjižica iz političkih obzira izašla anonimno, znalo se ko je autor. Tri godine kasnije već je bila na češki prevedena te proglašena „biserom hrvatske proze“ (T. Smičiklas). Matija je još jednom bio u Bosni, pa u Crnoj Gori, 1848. sudjelovao je u ratu s Mađarima, potom je bio u Egiptu, Maloj Aziji, Mezopotamiji, Palestini, a u Carigradu je bio „Horvat – paša“, tj. mirovni sudija. Autor „Lišća“ Vladimir Fran Mažuranić njegov je sin.
U svom „Pogledu u Bosnu“, među ostalim, otkriva predrasude prema Bošnjacima muslimanima s kojima se očito nije saživio jer na koncu to mu i nije bio cilj. Uostalom, specifičnu leksiku bosanskog jezika on u svojem riječniku naziva "turski barbarismah". Odvajamo jedan ilustrativni odlomak, ili „biser hrvatske proze“ špijuna koji je imao za cilj da pripremi teren za osvajanje Bosne, iz kojeg vrišti promaha cinične nadmenosti koju i dan-danas, nažalost, baštine neki Hrvati katolici:
„Oni klanjaju, kad su kod kuće, na dan pet putah. Noću prie zore piju kafu, posle malo spavaju, pa zorom ustanu, te se umivaju i opet piju kafu, pa onda klanjaju sabu. O podne klanjaju opet; a kad dodje ićindia, onda imaju mlake vode, pak uzimaju abdes, to jest, peru obrijanu glavu, vrat, nos, uši, noge do kolena i ruke do lakatah. Uzimajuć abdes mole se Bogu žuboreć po malo: 'Evšeduh Alah, ilalah, evšeduh Muhamede nasurlah' itd. U večer opet klanjaju akšam, a dva sahata posle klanjaju jaciu.
Ako se po nesreći gdegod, makar skutom od halje, obrišu o svinsko meso, oni dan već nesmiu klanjati: nego zato imaju amandžik za pećju, pak se kupaju. A drugi dan u sedam sahatih počnu klanjati, i tako jim dragi Alah halali.
Čuo sam od prostih Turakah govoreći, da se je negda o džamiu Muhamedovu svinjče obrisalo, i da bi ga i oni mogli s one strane bez svake grehoti jesti: ali da samo neznaju s koje je ono strane bilo. A Krstjani jim kažu, da je to lako pogoditi s koje strane; jerbo da svinče uvek svrbi kod repa, pak ako li je to kad bilo, dakle da je doista to svinjče moralo očešati rep o džamiu.
Ako se sastanu sa ženom, bilo sa svojom ili s tudjom, onda takodjer nesmiu klanjati dok se neokupaju. Klanjat se može svagde na svakom mestu. Kad će tko da klanja, najprie mora štogod prostreti na zemlju; ako neima što drugo, a on sa sebe svuče haljinu i baci na zemlju. Zatim okrenuvši se na podne (nu oni već ni sami neznadu, zašto se na podne okreću; nego kako se Aziani na podne okreću, tako i Bošnjaci, premda jim Meka i Medina neleže na podnevu nego u sredini izmed istoka i podneva), digne ruke gore, pak metne palce za uho, a prste drži pružene u zrak, kao naša deca, kad će komu pokazati velike uši. Onda počme moliti pomalo u arapskom jeziku. Zatim donese ruke pred oči, pak drži otvorene dlane pred očima, kao knjigu, i kao da iz njih nešto čita. Sad se prigne, i postavi ruke na kolena, i sve nešto sam sobom žuberi. Opet se izravna, metne ruke u križ, i uhvati se za pleći, tako držeći se jedan čas žuberi, i nakloni se glavom najprie preda se, pak onda na levo, i na desno. Opet se prigne i postavi ruke na kolena, onda klekne dole, klanja se glavom do zemlje, pak sede jedan čas na pete, i svedjer nešto žuberi. Ustane opet, pak se malo prigne metnuv ruke na kolena, opet donese dlane pred oči, i tako malo pročita, pak povuče dlanima niz obraz, kao da se umiva, i sad je svršio.
Najprosti Turci neznadu sami klanjati, već svaki put, potraže onoga, koi zna, pak i oni š njime klanjaju kao za hodžom. Oni, koi pred ostalima klanja, nesme sada pomalo žuberiti, nego čita na glas; a oni za njim ništa nepazeć na njegove reči ni izgovore, samo šapću pomalo 'Amin, Amin!'
Kada hodža uči sabu ili koje mu drago vreme, onda digne desnu ruku s pruženimi prsti gore uz obraz, pak drži uz oko, kao što remenar načini konju, da se ne plaši, a palac metne pod vrat na jabučicu; ter kad peva, onda i palcem prebira po jabučici kao po kakvoj svirali, na primer: 'Ićberi-la-a-a Alah-ila-la-a-a-a' i t.d.“
