“Trebam li se radovati što sam preživio ili žaliti zbog propuštene prilike”

Sve se desilo munjevito. Toliko brzo da sam uspio čuti samo gromoglasni prasak, vidjeti ledene krhotine kako lete svuda uokolo i pogrbljenog starca kako pada na leđa, no brzo se pridiže i, očito u šoku, ostaje sjediti na ledenom pločniku netremice gledajući u bicikl koji se otkotrljao nekoliko metara dalje

Piše: Sadik IBRAHIMOVIĆ

Začuđeno sam iz daljine gledao u čovjeka s biciklom. Star, pogrbljen, iznemogao, spotičući se i posrćući, gurao je bicikl zaleđenim pločnikom, zastajkivao, oslanjao se o sic i tegobno othukivao.

Sve se desilo munjevito. Toliko brzo da sam uspio čuti samo gromoglasni prasak, vidjeti ledene krhotine kako lete svuda uokolo i pogrbljenog starca kako pada na leđa, no brzo se pridiže i, očito u šoku, ostaje sjediti na ledenom pločniku netremice gledajući u bicikl koji se otkotrljao nekoliko metara dalje.

Šta se desilo? Velika zaleđena vodena gromada, ledenica, odvojila se od oluka sa zgrade ispod koje je starac prolazio i strovalila se tik ispred njega.

Pružam korak, prilazim mu, gledam da li je povrijeđen i šutke mu pomažem da se pridigne. Kada se pridigao, pogledao me je kratkim i ljutitim pogledom kao da sam ja bacio ledenu gromadu na njega, a potom prišao biciklu, podigao ga, čistio od snijega i pažljivo razgledao.

–  Dobro je. Nije oštećen. Može se prodati – čuh ga kako šapuće dok sam odlazio.

–  Hej, stani – povika za mnom. Izvini, ni hvala ti nisam rekao, a nisam jer ne znam trebam li se radovati što sam preživio ili žaliti zbog propuštene prilike!

–  Nemojte tako –  rekoh kao blago prijekorno.

–  A kako bih trebao? Uostalom, danas je dvadeseti dan u mjesecu! Nije dobro, nije!

Bilo mi je jasno o čemu govori. O mizernoj penziji dostatnoj za dvadesetak dana, potrošenoj na plaćanje kućnih računa, kupovinu najnužnijih lijekova i nešto malo hrane, a ostatak mjeseca teški je čemer i jad.

Bicikl je očito namjeravao prodati, budzašto zasigurno, a na ispaćenom licu također se jasno iščitavalo da je jako gladan.

Gledam u njega, u mršavo izmučeno tijelo, u izborane, staračkim pjegama išarane i od ciče zime pocrvenjele ruke i uviđam da je sam, ostavljen, bespomoćan, bolestan i nikome potreban. I umoran, preumoran, a živi zato što mora, zato što živ u zemlju ne može.

– Živjeti zato što se mora. Strašno –  rekoh poluglasno i stresoh se od zebnje.

– Šta reče?

– Ništa, ništa. Nego, čini mi se da namjeravate prodati taj bicikl!?

– Da! Znam da je suludo usred polarne zime prodavati bicikl, ali nužda je i neko će se već naći! Jesi li ti mušterija?

– Jesam, ali moju ponudu sigurno ne biste prihvatili.

– Znam i kakvu! Ti bi da kupiš bicikl od mene i odmah mi ga vratiš nazad zato što sam star, jadan i bijedan! Je li tako?!

– Tako je, osim ovoga – star, jadan i bijedan.

– Hvala ti, ali neće moći! Sve su mi uzeli, sve su mi ukrali, svi su me ostavili, politički banditi pljunuli su na mojih četrdeset godina rada u prosvjeti, ali ovo malo dostojanstva ne dam nikome i nipošto, pa neka bude što mora biti!

– Razumijem. A da li bih povrijedio Vaše dostojanstvo ako bih Vas ljubazno pozvao na čaj ili neku čorbu? Ili oboje?

– Eh, ako je ljubazno i od srca…

– Onda, idemo – rekoh i polahko krenusmo. Ja s biciklom, on oprezno, nogu pred nogu, spotičući se i posrćući na snijegom i ledom okovanom pločniku.

PROČITAJTE I...

On me kratko i ljutito pogleda, zausti da nešto kaže, pa odustade, okrenu se i bez pozdrava ode. Krenuh i ja. Pod nogama mi škripi zaleđeni snijeg, u ruci držim cipele kojima će se neko iskreno obradovati, a u glavi mi odzvanja samo jedna misao: ko sam, šta sam, odakle sam

Držim u ruci njegovo pismo napisano i odaslano 1996. godine. Čitam ga i, premda sam o Flanaganu već pisao, naprosto ne mogu odoljeti snažnom porivu da ga se ponovo prisjetim, napose njegovog pisma. Evo ga: “Dragi prijatelju, nadam se da si živ i da si na istoj adresi koju si mi svojedobno dao, a ako nisi (mislim živ, čuo sam za rat u Bosni), moje molitve su s tobom”

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!