Jako sam dugo bežao od Srebrenice

Moj odnos sa Srebrenicom podeljen je između ljubavi i mržnje, koliko god to zvučalo uopšteno. Uvek ću imati ogromnu količinu ljubavi i sentimentalnosti za Srebrenicu jer sam ondje odrastao, u njoj sam postao čovek. Međutim, ne možete nastaviti živeti u mestu koje je toliko toksično, koje stoji u mestu već godinama i vidno trune, koje nema ljude da ga vode i u kojem se sve gasi. Srebrenica postaje živi muzej

Filip Jokanović dramski je pisac rođen u Beogradu, a od svoje treće godine živi u Srebrenici. Na nedavno završenom konkursu “Heartefacta” za najbolji regionalni savremeni dramski tekst njegova drama Mihrap izabrana je među pet najboljih. Glavne junakinje drame četiri su Bošnjakinje zatočene u podrumu džamije, koje se, zlostavljane, silovane, izgladnjivane, u konačnici suočavaju s vojnikom Dejanom. U intervjuu za Stav Filip Jokanović govori o ovome tekstu, ali i o Srebrenici, njenoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.

STAV: Rođeni ste u Beogradu 1994. godine, a od svoje treće godine živite u Srebrenici. Kako dvadeset godina poslije gledate na tu selidbu, s obzirom na to da kao trogodišnjak niste mogli shvatiti gdje dolazite i nakon čega?

JOKANOVIĆ: Sve što sam kao dete tada znao jeste da idem kod babe i dede. Dvadeset godina kasnije na to gledam kao na potez koji su moji roditelji morali učiniti jer su odrasli u Srebrenici i njenoj okolini, a ondje nam je bila i familija.

STAV: Kako je bilo odrastati u Srebrenici, sklapati prijateljstva, zabavljati se, obrazovati, stvarati sretno djetinjstvo?

JOKANOVIĆ: Mislim da je bilo kao i svakom drugom detetu. Kao deca, nismo znali šta se desilo, za nas je taj grad naprosto bio takav, izranjavan i uništen, a sve što smo mi hteli bilo je da jurcamo oko zgrada i da se igramo. Postojala je u tome određena nevinost i naivnost i niko nije hteo da je truje jer smo bili deca. S vremenom su se, bar dok sam ja odrastao, stvorili uslovi za decu, da žive u nekom zdravom okruženju. Različite NVO organizacije pružale su prostore i mogućnosti svima nama da provodimo naše vreme u Srebrenici jako kvalitetno. Ja sam od svoje osme godine odrastao u pozorištu i mislim da me to spasilo i pomoglo mi da se formiram u osobu koja sam danas. Mnogi su Srebrenicu koristili za svoju korist i cedili je kako bi izvukli pare, međutim, i to je sasvim u redu jer je svima nama pruženo detinstvo koje mnogi nisu imali. I smatram, zapravo sam siguran, da svi koji su odrasli u Srebrenici, bar moja generacija, ima zreliji i zdraviji pogled na celu situaciju koju zovemo “Srebrenica” od bilo kog drugog.

STAV: Kada ste prvi put spoznali da živite u gradu u kojem je počinjen genocid i kako se bilo nositi s tom spoznajom?

JOKANOVIĆ: Ne sećam se kada sam prvi put to saznao niti kako sam saznao, ali znam da sam još tada kao mali odlučio da to neće uticati na mene niti ću dopustiti da me obeleži na bilo koji način.

STAV: Kakav je danas Vaš odnos sa Srebrenicom?

JOKANOVIĆ: Moj odnos sa Srebrenicom podeljen je između ljubavi i mržnje, koliko god to zvučalo uopšteno. Uvek ću imati ogromnu količinu ljubavi i sentimentalnosti za Srebrenicu jer sam ondje odrastao, u njoj sam postao čovek. Međutim, ne možete nastaviti živeti u mestu koje je toliko toksično, koje stoji u mestu već godinama i vidno trune, koje nema ljude da ga vode i u kojem se sve gasi. Srebrenica postaje živi muzej.

STAV: U kojoj je mjeri protekli rat na prostorima bivše Jugoslavije te činjenica da ste odrasli u mjestu koje je najviše osjetilo njegove posljedice usmjerilo Vaš rad kao dramaturga i dramskog pisca?

JOKANOVIĆ: Jako sam dugo bežao od Srebrenice jer sam se bojao da će me obeležiti i da ću biti “onaj mali iz Srebrenice”. Verovao sam da taj rat nije ostavio nikakve posledice na mene, međutim, jeste. Na sve nas. Mnogi su dolazili u Srebrenicu i pokušali da “izleče traume” koje mi kao deca imamo, što je apsolutni besmisao i apsurd. Zbog takvog pristupa ljudi, stvarao se jedan zid oko nas, gde smo nekada jako zaštitnički reagovali i nismo dopuštali tim ljudima da priđu jer su nas gledali kao “decu Srebrenice” i pokušavali da nas eksploatišu za neko svoje dobro, koje je nas samo trovalo. Upravo takve stvari nekako su doprinele da mi iz Srebrenice imamo “deblju kožu”. U tom smislu, mislim da je moje pisanje, još i ranije, imalo određenu notu zrelosti i neke surovosti, upravo zato što sam se još od detinjstva susretao s različitim ljudima i jako rano shvatio koliko ljudi žele da te iskoriste za svoje dobro.

STAV: Vaša je drama Mihrap na 4. konkursu “Heartefacta” za najbolji regionalni dramski tekst izabrana među pet najboljih. O čemu govori drama Mihrap?

JOKANOVIĆ: Junakinje moga teksta četiri su Bošnjakinje zatočene u podrumu džamije, Šejla (27), Fatima (33), Elma (45) i Hikmeta (57). U neljudskim okolnostima u kojima ih drže zarobljene, gdje nužde obavljaju u kese, dele bajate kriške hleba, izmorene, izranjavane, inficirane, silovane, one se suočavaju s vojnikom Dejanom, koji je u trenutku kulminacije rata sklonio svog maloletnog sina Kostu u njihov podrum, a koji je odgovoran za smrt njihovih sinova, braće, muževa, očeva…

STAV: Zašto ste za mjesto radnje Vašeg teksta odabrali podrum džamije, a isti naslovili Mihrap? Zašto ste najstrašnije zločine, poput silovanja, ubistva, smjestili na najsvetije mjesto za muslimane, mjesto za molitvu?

JOKANOVIĆ: Sve u svrhu provokacije i želje da se izvuče neka reakcija kod čitatelja ili gledatelja. Nisam hteo da čitatelj naprosto sedne i s lakoćom pročita dramu, hteo sam da ga unervozim, zgrozim, da učinim da se oseća neprijatno. Naslov ima to užasno slovo “P” na kraju umesto “B”, da od početka natera čitatelja da pomisli da nešto nije u redu, da je greška u kucanju, ili da se iza toga krije nešto mnogo dublje. Druga je stvar taj prostor. Koliko džamija ima podrum? Da li taj prostor uopšte postoji? Oni se nalaze pod zemljom, ispod najsvetijeg mesta za muslimane. Oni su, zapravo, u svom grobu, sve vreme.

STAV: Šta podrazumijevate pod provokacijom?

JOKANOVIĆ: Moja je želja bila da se isprovocira onaj ko tekst bude čitao jer on predstavlja toliko surovu i realnu sliku onoga što se dešavalo. Međutim, iako je to nešto što se dešavalo u Srebrenici i u Bosni, ja se ne referišem na prethodni rat, već ga koristim kao inspiraciju. I to kao neko ko je odrastao u postratnom okruženju, nikada ne osetivši rat, već samo njegove posledice. Ja samo mogu iz sebe da pišem, da prikažem neki “treći rat” i neku zemlju koja je “tu negde”, u nekom podrumu džamije, kao neko koga je posledica svega toga, tog prethodnog rata, otrovala. Provokacija je pomenuti Srebrenicu. Provokacija je možda činjenica da momak iz Srebrenice napiše dramu o četiri Bošnjakinje koje leže u podrumu džamije, gde ih vojska siluje, maltretira i lagano ubija. Provokacija je prethodni rat, a možda je još veća oživljavanje i davanje imena nekom novom, sledećem, trećem ratu. Provokacija je inspirisati se tuđim bolom i gubitkom. Ideja je isprovocirati neku misao, oživeti je.

 STAV: Radnja teksta Mihrap smještena je u period “Trećeg svjetskog rata”. Da li taj dramatuški detalj koristite u svrhu aktuelizacije i univerzalizacije zločina koji su počinjeni u Bosni i Hercegovini, da oni, zapravo, pripadaju cijelom svijetu i da predstavljaju poraz cijele civilizacije?

JOKANOVIĆ: Rat je konstantno aktuelan kod nas i hteo sam da oživim neki “treći rat”, s nadom da će neko da primeti koliko smo svi zakovani za prošlost i koliko se svi povremeno vraćamo na njega, jer, i pored toga što ljudi govore da ne žele to više da gledaju i slušaju, svi ga konstantno oživljavaju. Možda, ako mi nastavimo da stvaramo i oživljavamo neke treće i četvrte ratove, dođe do prezasićenosti i onda napokon napravimo taj prvi korak ka napred. To je ideja tog “trećeg rata” iz drame.

STAV: Mihrap neodoljivo podsjeća na filmsko ostvarenje Saulov sin, prošlogodišnjeg dobitnika nagrade Oskar, u kojem glavni junak u paklu holokausta i između paljenja tijela židovskih zatvorenika tokom rada u krematoriju pokušava jednom dječaku osigurati židovsku sahranu? Da li ubijanje svetosti, zapravo, predstavlja posljednji čin istrebljenja jednog naroda?

JOKANOVIĆ: Da. Ja sam hteo da im oduzmem sve, baš onako kao što im je bilo oduzeto, osnovne uslove za život, porodicu. Hteo sam da sami sebe izgube, svoju ljudskost, osećaj za druge, za spoljni svet, a poslednji korak bila je svetost. Kada ljudima oduzmete to, šta im onda preostaje? Da krenu ispočetka? Kako?

STAV: Na kraju Vašeg teksta jedna od junakinja otruje Kostu i tako, zapravo, osvetom ubije i posljednju priliku za iskupljenje? Da li to znači da krug pakla otvoren u proteklom ratu nikada neće biti zatvoren? Da je osveta jedina nada za pravdu?

JOKANOVIĆ: Pravda ne postoji jer je jako teško definisati šta je to pravedno u tako ekstremnim situacijama. A ta je osveta na kraju besmislena, to je poenta. Ona tim potezom samo gubi sebe, a onoga trenutka kad ona izgubi ljudskost, mi više ne možemo da očekujemo bilo kakvu pravdu.

STAV: Kakvu budućnost mogu očekivati mladi ljudi koji žive u Srebrenici i koji planiraju u njoj ostati? Šta je potrebno učiniti da budućnost u Srebrenici postane svjetlija?

JOKANOVIĆ: Potrebni su ljudi za budućnost i promene, a njih je sve manje. Moramo krenuti dalje, jer, vidite, ovu je dramu napisao neko ko nije vidio rat. Ja nisam jedini, ima nas gomila mladih koji želimo da se otrgnemo od toga. Jer niko od nas ne govori da se zaboravi, to nikako, samo treba probati nastaviti dalje. Jer, nesvesno ili svesno, i dalje trujemo naše generacije s time. Ne učimo ih o tome, već ih trujemo.

STAV: Koji su Vaši planovi? Da li pripremate nove dramske tekstove?

JOKANOVIĆ: U procesu sam pisanja novog dramskog teksta koji će ujedno biti moja diplomska drama. Planiram da je napišem kao jednu tragediju, jedan sevdah posvećen Bosni, ovog puta bez upliva rata na način na koji je to bilo prikazano u drami Mihrap. A za budućnost, ne znam, trenutno želim da završim studij, pa ćemo videti šta dalje.

PROČITAJTE I...

Ilahija od svog nastanka u 13. stoljeću do danas predstavlja najrasprostranjeniju orijentalno-islamsku formu iskazivanja ljubavi prema Bogu. Njenim začetnikom smatra se Ašik Junus, kojeg ujedno opisuju i kao najvećeg pisca ilahija. Postoji i mišljenje da su ilahije u nastanku s Ašikom Junusom bile na svom vrhuncu i da su nakon njegovog preseljenja u neprestanoj silaznoj putanji. Ako je ovo tačno, onda je vrijeme u kojem živimo najmanje pogodno za ilahije

Jedan od najznačajnijih savremenih španskih pisaca Juan Goytisolo (87) preminuo je 5. juna. Goytisolo, dobitnik nagrade “Cervantes” za životno djelo, bio je jedan od najvažnijih španskih pisaca 20. stoljeća. Objavio je više od 20 romana, bio žestoki protivnik Francove diktature, te je zbog toga dobar dio svog života proveo u dobrovoljnom egzilu. Goytisolo je 1993. godine bio dopisnik dnevnika El País iz opkoljenog Sarajeva, a svoja iskustva iz glavnog grada BiH pretočio je u knjigu Sarajevska bilježnica

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

KOMENTARI

  • jelde 09.03.2017.

    “Mnogi su Srebrenicu koristili za svoju korist i cedili je kako bi izvukli pare, međutim, i to je sasvim u redu jer je svima nama pruženo detinstvo koje mnogi nisu imali.”
    Pa da, uredu je kad je cijedi tvoj Neno.

    Odgovori

Podržite nas na Facebooku!