“IŠARET” NE GOVORI SA MNOM

Ne treba nikakav dokaz da su vaše glave prepune korektorskih grešaka. Onih tipičnih. Časopis se zove Stav i samo u korektorskim greškama, s dodatim r, može postati Stvar ili Strav. A to r valjda je od rog i rogat. Posve vidljivo. Ostalo je nevidljivo

Ni rukama, ni očima. Postaje to očigledno nakon što sam ušao. Nakon toliko vremena. Ili me nisu prepoznali. Otpala mi je kosa, brkovi, obrve i trepavice (o ostalom ovaj put ništa).

Skrivam se djelomično jednom od brojnih ljetnih kapa koje su mi uglavnom ostale iz ranijih vremena. Međutim, nije to u pitanju. Za jednim stolom sjede H. i Jusuf H. i zaista se trude pokazati kako me ne primjećuju. Očito su pročitali ono što sam objavio i uvrijedili se. Svi ostali šute. Iščekuju šta će se dogoditi.

Najednom u čitavu priču uskoči tajanstveni Čarlama. To me iznenadilo. Nije mu to bio običaj. Sjeo je veselo s njima i dozivao me da i ja tu sjednem. Kao da je znao o čemu je riječ i to ga je uveseljavalo. Možda je i pročitao? Počelo mi je bivati neprijatno što sam uopće svratio. Na kraju sam ipak sjeo. Neka se stvar razjasni.

– Vi ste kao ljuti? – započe Čarlama bez uvoda.

– Nadovezao se na nas u časopisu.

– Koji časopis?

– Mislim da se zove Stvar – reče Jusuf H. – i nas dvojicu po ko zna koji put tamo spominje.

– Je li pod pravim imenom?

– Nije to nikakva Stvar, nego Strav – upade H., a onda nadoda s dodatnom žestinom – njega navodi kao Jusuf H., a mene samo kao H.

– I šta je sad u tome sporno? Pseudonimi se koriste za uočljive likove. Čak i sami pisci pišu pod pseudonimom.

– Pisci?!

– Jedva dronjavi kolumnisti.

Baš su bili bijesni. Nasmija se i Čarlama.

– I kako ste se prepoznali?

– Zar je to teško? – dobaci neko s drugoga stola. Svi su izgleda pratili sa zanimanjem.

– Napisao je da sam ćelav i …

– I jesi ćelav.

– Što jest – jest. Jesam. Ipak je to bezobrazno.

– A ja sam rogat?! Hoćeš li i to dokazivati?

– Misliš da treba?

– Zašto ne? Danas sve treba potkrijepiti dokazom.

– Onda ću samo reći da su nevidljivi.

– Ko?

– Rogovi.

– To je bilo kao duhovito?!

Odlučih se da pokušam završiti ovaj razgovor.

– Ne treba nikakav dokaz da su vaše glave prepune korektorskih grešaka. Onih tipičnih. Časopis se zove Stav i samo u korektorskim greškama, s dodatim r, može postati Stvar ili Strav. A to r valjda je od rog i rogat. Posve vidljivo. Ostalo je nevidljivo.

– I cinker je.

– Ko je, bolan, cinker?

– On. Napisao je da pušim u bolnici. A to je strogo zabranjeno. I objavio u tom svom časopisu.

– I svima je jasno da si to ti?

– Nije baš tako, ali zna se.

Onda smo svi zašutjeli. Neka se sjena nadvila nad nama. Kao teška optužba. Zaista sam to napisao, ali to je poznata stvar. Igra s bolešću, kućnim redom i sa samim sobom. U svakom slučaju, daleko od bilo kakve denuncijacije. Možda se uplašio? Zašto sad? Daleko od kućnog reda jer je ovdje u svom kućnom redu.

Napokon, nakon zaista dugog i neizvjesnog razmišljanja, Jusuf H. progovori nekako kao da reže, slog po slog, jasno, glasno i neopozivo. Zvučalo je kao presuda.

– Ne zovem se Jusuf H.

– To je u počast.

– Počast?! Kome?

– Kafki. Kome bi drugom?

– Tako, znači, njemu počast, a nama… – i on izuzetno teatralno pokaza svoj srednji prst.

– Sve je ovo pogrešno. Nije to tekst o vama, nego o nama. Kako živimo i razmišljamo. Šta nam se događa.

– I sve to u počast?!

Čarlama je odavno umuknuo i sad je samo gledao u zid kao da je tamo otkrio nešto izuzetno zanimljivo.

A priča u “Išaretu” bivala je sve tamnija i tamnija.

– Ponavljam ti, čovječe! Ne zovem se Jusuf H. To je suština.

– Nije se ni Jozef K. zvao Jozef K.

– Kakve to sad ima veze?!

H. odgurnu stolicu i ceremonijalno ustade. Pogleda na sve četiri strane oko sebe i podsmješljivo reče:

– Ni ja se ne zovem H.

Nije izgledalo nimalo uvjerljivo.

Prethodni članak

Ne budimo kao oni

Sljedeći članak

Iz Jajca sjeme smutnje

PROČITAJTE I...

Nisam bio tu kad se to dogodilo. Doputovao sam odmah, autobusom, i krenuo kući najkraćim putom. Dok nisam začuo: “Stoj!” Načinio sam još nekoliko koraka. “Stoj! Pucam!” Tad sam stao. Vojnik je tražio da podignem ruke i onda sam shvatio da iza te prečice ima nekoliko zlatarskih radnji. I da je on tu zbog pljačkaša koji su se poput lešinara obrušili na grad

Držim se svoje slike iz djetinjstva i pokušavam je nekako uklopiti u veliku sliku koju živimo, a nikako je ne možemo ni vidjeti. Oni koji je vide, vide samo bilješke svojih obavljenih i predviđenih poslova, a mi smo u toj slici samo kolateralna šteta. Šta bismo drugo i bili

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!