Do granice i nazad

Posvađao sam se s očuhom, a nije loš čovjek bio. Dersio mi je nešto vezano za školu, ja to nisam otrpio, pa mu odbrusim, nagovorim svašta, ukradem nešto para od matere i uhvatim se noge. Uspio sam doći do Sežane. Sjećam se, bio je prohladan, sunčan oktobarski dan. Hodao sam u nedoumici glavnom ulicom i izdaleka ugledao patrolu milicije kako mi ide u susret. Skrenuo sam u prvu kafanu i odmah se pokajao

– Nije svakom suđeno da ode – veli mi dobri, stari drug R. dok razgovaramo i kahvenišemo u njegovoj hladnjikavoj stolarskoj radnji.

– Znam.

– A znaš li da sam i ja birvaktile pokušao pobjeći u Italiju?

– Ne, nisi mi o tome pričao!

– Jesam, jesam! Ali nisam uspio. Zapravo, iskren da budem, uplašio sam se. Maloljetan sam bio, bez pasoša, s nešto siće u džepu, i vratiše me nazad neki naši ljudi. Hvala im. Ko zna u šta bih se uvalio.

– Zašto si pokušao pobjeći?

– Ma bezveze! Posvađao sam se s očuhom, a nije loš čovjek bio. Dersio mi je nešto vezano za školu, ja to nisam otrpio, pa mu odbrusim, nagovorim svašta, ukradem nešto para od matere i uhvatim se noge. Uspio sam doći do Sežane. Sjećam se, bio je prohladan, sunčan oktobarski dan. Hodao sam u nedoumici glavnom ulicom i izdaleka ugledao patrolu milicije kako mi ide u susret. Skrenuo sam u prvu kafanu i odmah se pokajao. Bilo mi je jasno da sam naivno upao u stupicu i mogao sam se samo nadati da patrola neće ući u kafanu i legitimirati me. Sjeo sam za prvi slobodan sto, poručio nešto za jelo, ustao i otišao u toalet. Zadržao sam se desetak minuta, a kad sam izašao, za mojim su stolom sjedila dva priprosto odjevena čovjeka.

Dok sam im prilazio, čuo sam dobro mi poznati govor, naš govor. Jeli su grah s kobasicom i ne pogledavši me samo promrsili da nije bilo drugog slobodnog stola. Kad sam progovorio, pogledali su me sa zanimanjem i upitali ko sam i odakle sam. Slagao sam ime i rekao da sam iz Zenice. Oni su bili iz Lukavca i radili kao zidari i tesari kod nekog lokalnog poduzetnika. Mlađi, razgovorljiviji i prijaznijeg lica, pričao mi je o njihovom teškom poslu, ali, govorio je, sreća što je plata dobra, pa se nekako gura. – A ti – opet će onaj mlađi – u Italiju kren'o, posla da tražiš? – Odgovorio sam potvrdno. – Da ti kažem – opet će on – nije ni Italija ono što je bila. I njih je nešto dobro zadeveralo. Kriza, recesija, kako se već to kaže. Znam ja, bolan, sve! Čitam novine, gledam njihovu televiziju! Nije dobro ni tamo, kažem ti! – Ne znajući šta bih drugo, rekao sam da u Italiju ne idem isključivo zbog posla, nego da tu ima i drugih razloga, razloga lične prirode.

– Slušaj, dijete – uključi se u razgovor i stariji – ja po ovoj granici zidam, gradim i hodam skoro deset godina i svašta sam čuo i vidio. A poznata mi je i ta priča o ličnim razlozima, al’ nejse. Ako namjeravaš ilegalno prijeći u Italiju, a namjeravaš, iz aviona se to na tebi vidi, moraš biti oprezniji. Pretpostavljam da nemaš pasoš i, bezbeli, ni para nemaš dovoljno, a zapuc'o si iz Bosne krišom granicu da pređeš, k'o da se granica prelazi k'o iz njive u njivu. I đe si kren'o, jadan ne bio?! Kakav li je tebe belaj naćero da balav grlom u jagode kreneš, a aždahe ti za vratom dahću?! Pa, zar ti, bolan, niko nije rek'o da u Sežani vrvi od milicije i agenata?! Svakog dana nafataju bataljon takvih poput tebe! Čudi me da te već nisu sklepali! – Ništa ne rekoh. Samo sam posramljeno šutio oborene glave. Bio je potpuno u pravu. Prevelik sam zalogaj zagrizao, a progutati ga nisam mogao. Taman kad sam htio ustati i otići, stari zidar, brišući maramicom umašćene prste, predloži da pođem s njima na gradilište. Reče da ovdje ne možemo razgovarati, a i sigurniji sam s njima. I pošli smo. Odveli su me u baraku u kojoj su živjeli. Sve sam im ispričao.

Potom, stari zidar posjede me ispred sebe i reče: – Sad me dobro slušaj. Evo kako ćemo. Al’ prvo da znaš da si isp'o blećak, jer i mi radimo za DB. Doduše, ne našom voljom, naćerali su nas, ucijenili, kažu: Imat ćete posla i para k'o šaše, al’ ima da pazite i zapisujete ko se smuca po Sežani i okolini. I eto, tako, i pazimo i zapisujemo. I ne diraju nas. Al’ kad smo se izvještili i omudrali, shvatili smo da komotno moremo radit’ za obje strane: i DB i bjegunce i, pride, naš redovni pos'o. A sve se plaća. Svi smo mi napravili kuće k'o vile, a plata od zidarskog posla k'o džeparac nam dođe. A, opet, ni mi nismo budale, znamo da DB i na nas motri, pa se dobro, dobro čuvamo. Pa, vidio si i sam! Grah jedemo, oblačimo se skromno, ne lumpujemo po kafanama… Evo, tebe sad da prijavim, to bi mi išlo u prilog, al’ neću, nisam ni ja tolika nesorta, a vidim i na tebi, na licu ti vidim, da si dobro, neiskvareno dijete. Eto! A sad da vidimo šta ćemo s tobom. Evo, ovako ćemo: dat ćemo ti pare za voz i putni trošak, pa pravac kući. Kako ćeš i šta ćeš to s očuhom, neću te savjetovati, tvoja stvar. Čuvaj se, ne pravi više ovakve gluposti i neka ti je sa srećom.

– E, moj R., taj je lik lažov do neba! Kakve vile, čovječe?! Kad su to zidari i tesari imali vile?!

– I ja sam to poslije shvatio, ali, kako god, pomogao mi je i hvala mu.

– Veliš, nije svakom suđeno da ode?

– Nije. Svako je tamo gdje treba biti. To je tako. Nego, smrz'o sam se, hajmo kući!

– Hajmo!

Prethodni članak

NEKO TE ZOVE IZ VJETRA

Sljedeći članak

Po kratkom postupku

PROČITAJTE I...

Sjedio sam na obali i posmatrao mjesto na kojem se marisana desila. Razmišljao sam o svojoj (ne)sreći da se uvijek nešto upetlja u vezi s ratom bilo gdje da odem, bilo gdje da pokušam nešto raditi, nađe se neko mjesto na kojem su se sukobile vojske, narodi, civilizacije. Od najranijeg djetinjstva prati me sav taj silni militarizam, a, kako stoje stvari, ništa se neće promijeniti

Hafiz Seid-efendija Zenunović poznavao je arapski, turski i perzijski jezik i napisao je znatan broj radova iz oblasti islamistike. Pouzdani izvori tvrde da je preveo i Kur'an-i-Kerim. Isti izvori tvrde da je ovaj prijevod u rukopisu, pisan arapskim pismom, a na našem jeziku, nestao tokom Drugog svjetskog rata

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!