Do granice i nazad

Posvađao sam se s očuhom, a nije loš čovjek bio. Dersio mi je nešto vezano za školu, ja to nisam otrpio, pa mu odbrusim, nagovorim svašta, ukradem nešto para od matere i uhvatim se noge. Uspio sam doći do Sežane. Sjećam se, bio je prohladan, sunčan oktobarski dan. Hodao sam u nedoumici glavnom ulicom i izdaleka ugledao patrolu milicije kako mi ide u susret. Skrenuo sam u prvu kafanu i odmah se pokajao

– Nije svakom suđeno da ode – veli mi dobri, stari drug R. dok razgovaramo i kahvenišemo u njegovoj hladnjikavoj stolarskoj radnji.

– Znam.

– A znaš li da sam i ja birvaktile pokušao pobjeći u Italiju?

– Ne, nisi mi o tome pričao!

– Jesam, jesam! Ali nisam uspio. Zapravo, iskren da budem, uplašio sam se. Maloljetan sam bio, bez pasoša, s nešto siće u džepu, i vratiše me nazad neki naši ljudi. Hvala im. Ko zna u šta bih se uvalio.

– Zašto si pokušao pobjeći?

– Ma bezveze! Posvađao sam se s očuhom, a nije loš čovjek bio. Dersio mi je nešto vezano za školu, ja to nisam otrpio, pa mu odbrusim, nagovorim svašta, ukradem nešto para od matere i uhvatim se noge. Uspio sam doći do Sežane. Sjećam se, bio je prohladan, sunčan oktobarski dan. Hodao sam u nedoumici glavnom ulicom i izdaleka ugledao patrolu milicije kako mi ide u susret. Skrenuo sam u prvu kafanu i odmah se pokajao. Bilo mi je jasno da sam naivno upao u stupicu i mogao sam se samo nadati da patrola neće ući u kafanu i legitimirati me. Sjeo sam za prvi slobodan sto, poručio nešto za jelo, ustao i otišao u toalet. Zadržao sam se desetak minuta, a kad sam izašao, za mojim su stolom sjedila dva priprosto odjevena čovjeka.

Dok sam im prilazio, čuo sam dobro mi poznati govor, naš govor. Jeli su grah s kobasicom i ne pogledavši me samo promrsili da nije bilo drugog slobodnog stola. Kad sam progovorio, pogledali su me sa zanimanjem i upitali ko sam i odakle sam. Slagao sam ime i rekao da sam iz Zenice. Oni su bili iz Lukavca i radili kao zidari i tesari kod nekog lokalnog poduzetnika. Mlađi, razgovorljiviji i prijaznijeg lica, pričao mi je o njihovom teškom poslu, ali, govorio je, sreća što je plata dobra, pa se nekako gura. – A ti – opet će onaj mlađi – u Italiju kren'o, posla da tražiš? – Odgovorio sam potvrdno. – Da ti kažem – opet će on – nije ni Italija ono što je bila. I njih je nešto dobro zadeveralo. Kriza, recesija, kako se već to kaže. Znam ja, bolan, sve! Čitam novine, gledam njihovu televiziju! Nije dobro ni tamo, kažem ti! – Ne znajući šta bih drugo, rekao sam da u Italiju ne idem isključivo zbog posla, nego da tu ima i drugih razloga, razloga lične prirode.

– Slušaj, dijete – uključi se u razgovor i stariji – ja po ovoj granici zidam, gradim i hodam skoro deset godina i svašta sam čuo i vidio. A poznata mi je i ta priča o ličnim razlozima, al’ nejse. Ako namjeravaš ilegalno prijeći u Italiju, a namjeravaš, iz aviona se to na tebi vidi, moraš biti oprezniji. Pretpostavljam da nemaš pasoš i, bezbeli, ni para nemaš dovoljno, a zapuc'o si iz Bosne krišom granicu da pređeš, k'o da se granica prelazi k'o iz njive u njivu. I đe si kren'o, jadan ne bio?! Kakav li je tebe belaj naćero da balav grlom u jagode kreneš, a aždahe ti za vratom dahću?! Pa, zar ti, bolan, niko nije rek'o da u Sežani vrvi od milicije i agenata?! Svakog dana nafataju bataljon takvih poput tebe! Čudi me da te već nisu sklepali! – Ništa ne rekoh. Samo sam posramljeno šutio oborene glave. Bio je potpuno u pravu. Prevelik sam zalogaj zagrizao, a progutati ga nisam mogao. Taman kad sam htio ustati i otići, stari zidar, brišući maramicom umašćene prste, predloži da pođem s njima na gradilište. Reče da ovdje ne možemo razgovarati, a i sigurniji sam s njima. I pošli smo. Odveli su me u baraku u kojoj su živjeli. Sve sam im ispričao.

Potom, stari zidar posjede me ispred sebe i reče: – Sad me dobro slušaj. Evo kako ćemo. Al’ prvo da znaš da si isp'o blećak, jer i mi radimo za DB. Doduše, ne našom voljom, naćerali su nas, ucijenili, kažu: Imat ćete posla i para k'o šaše, al’ ima da pazite i zapisujete ko se smuca po Sežani i okolini. I eto, tako, i pazimo i zapisujemo. I ne diraju nas. Al’ kad smo se izvještili i omudrali, shvatili smo da komotno moremo radit’ za obje strane: i DB i bjegunce i, pride, naš redovni pos'o. A sve se plaća. Svi smo mi napravili kuće k'o vile, a plata od zidarskog posla k'o džeparac nam dođe. A, opet, ni mi nismo budale, znamo da DB i na nas motri, pa se dobro, dobro čuvamo. Pa, vidio si i sam! Grah jedemo, oblačimo se skromno, ne lumpujemo po kafanama… Evo, tebe sad da prijavim, to bi mi išlo u prilog, al’ neću, nisam ni ja tolika nesorta, a vidim i na tebi, na licu ti vidim, da si dobro, neiskvareno dijete. Eto! A sad da vidimo šta ćemo s tobom. Evo, ovako ćemo: dat ćemo ti pare za voz i putni trošak, pa pravac kući. Kako ćeš i šta ćeš to s očuhom, neću te savjetovati, tvoja stvar. Čuvaj se, ne pravi više ovakve gluposti i neka ti je sa srećom.

– E, moj R., taj je lik lažov do neba! Kakve vile, čovječe?! Kad su to zidari i tesari imali vile?!

– I ja sam to poslije shvatio, ali, kako god, pomogao mi je i hvala mu.

– Veliš, nije svakom suđeno da ode?

– Nije. Svako je tamo gdje treba biti. To je tako. Nego, smrz'o sam se, hajmo kući!

– Hajmo!

Prethodni članak

NEKO TE ZOVE IZ VJETRA

Sljedeći članak

Po kratkom postupku

PROČITAJTE I...

Novembar je, tmuran, hladnjikav. Stare majke odavno su se zatvorile u kuće, a u opustjelim avlijama vidi se tek poneka mačka. Nigdje živog roba. Znam to stoga što svake večeri izlazim u kraću šetnju, zapravo svojevrstan tjelesno-mentalni trening: razgibam se kratkom i oštrom šetnjom, prohodam i uobličim konstruktivne misli koje mi se vrzmaju u glavi

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!

error: Sadržaj je zaštićen!