U vrijeme Miloševićeve vladavine Srbijom, posebno u vrijeme agresivnih ratova koje je vodila Srbija, najprije u Hrvatskoj, a onda u Bosni, bilo je opasno po život biti opozicionar. Poznata je sudbina Ivana Stambolića, nekoliko neuspjelih atentata na Vuka Draškovića, a na koncu i atentat na Zorana Đinđića od recidiva Miloševićeve politike. U takvoj Srbiji neustrašiva i izuzetno glasna u kritici Miloševića bila je Vesna Pešić. Naizgled krhka, ali izuzetno snažna ličnost koja je ulijevala nadu svima koji su bili protivnici fašističke i nacionalističke Srbije kakvu je ustrojavao Milošević. I danas, u Vučićevoj Srbiji, koja se malo ili nimalo ne razlikuje od Srbije iz vremena Miloševića, Vesna Pešić je aktivna, ne direktno u politici, ali itekako kroz svoj aktivizam i britko pero.

Iz biografije Vesne Pešić možemo istaći da je diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od sedamdesetih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila je zatvarana s grupom disidenata. Osnivačica je 1985. godine Jugoslavenskog helsinškog komiteta, a od 1989. članica je Udruženja za jugoslavensku demokratsku inicijativu. Osniva 1991. godine Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji.

Osnivačica je i predsjednica Građanskog saveza Srbije u periodu od 1992. do 1999. U periodu od 1993. do 1997. jedna je od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). Bila je od 2001. do 2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Poslije gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsjednica je Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica je u periodima od 1993. do 1997. i od 2007. do 2012.

Bez problema se gospođa Vesna Pešić odazvala na poziv za intervju za Stav. Postoji i mala anegdota. Kada sam kontaktirao našeg zajedničkog prijatelja, a i bliskog rođaka gospođe Pešić, dr. sci. Ivana Ejuba Kostića, i pitao ga, znajući da je gospođa Pešić prebolovala COVID-19 i da je u dobrim godinama, da li je u stanju odgovoriti na pitanja koja bih joj poslao, njegov odgovor je bio: “Dragi brate, ona više napiše za sedam dana nego i ti i ja za mjesec.” A onda je gospođa Pešić predložila da ovaj intervju bude razgovor s njom i s dr. sci. Ivanom Ejubom Kostićem, za koga je smatrala da je kompetentniji da odgovori na određena pitanja koja smo pripremili. Udovoljili smo njenoj želji.

Ivan Ejub Kostić je doktorirao na Fakultetu političkih nauka, Univerzitet u Beogradu. Prije toga diplomirao je na Filološkom fakultetu na Katedri za orijentalistiku, arapski jezik i književnost. Na istoj katedri dobio je zvanje mastera, odbranivši tezu “Vidovi islamskog reformizma u XIX i XX veku”. U periodu od 2011. do 2013. godine radio je kao predavač na Fakultetu za medije i komunikacije Univerziteta Singidunum, na predmetima “Kultura i istorija Bliskog istoka” i “Orijentalizam i okcidentalizam”.

Jedan je od osnivača Balkanskog centra za Bliski istok, čiji je i izvršni direktor postao 2013. godine. Koautor je knjige Progonjeni islam publikovane 2013. godine, a 2019. godine je priredio i knjige Savremena islamska misao i Religija, verovanje i građanski identitet. Član je Upravnog odbora Evropske muslimanske mreže sa sedištem u Bruxellesu, uređivačkog odbora naučnog časopisa – Časopis za religijske nauke Kom i glavni je urednik online platforme za savremenu islamsku misao i kulturu Algoritam. Također, stalni je saradnik na izdanju Yearbook of Muslims in Europe, koje od 2009. godine publicira izdavačka kuća “Brill”, Leiden, kao i na projektu Islamophobia in Europe, koji se realizira pod pokroviteljskom fondacije SETA (Siyaset, Ekonomi ve Toplum Araştırmaları Vakfı). Autor je brojnih naučnih radova i tekstova iz oblasti islamskih studija. Čest je komentator za vodeće medije u zemlji i regiji na temu Bliskog istoka, islama i islamofobije. Bavi se proučavanjem islama u Evropi i na Balkanu, položajem muslimana i statusom islamskih zajednica republika bivše Jugoslavije, islamske misli na Balkanu, savremene islamske misli, odnosa savremenih društvenih teorija i islama, egzegeze i hermeneutike Kur’ana, islamskog prava itd.

STAV: Gospođo Pešić, veteran ste borbe za demokratsku, građansku Srbiju! Ljudi s kojima ste tu borbu vodili, čak i u vrijeme SFRJ, polahko se povlače, godine čine svoje. Šta smatrate lično svojim dostignućem u politici Srbije i njenom društvu?

PEŠIĆ: Što se tiče stranačke politike, kao najveće dostignuće vidim 1996. godinu, kada smo kao opoziciona Koalicija Zajedno, nakon tri meseca borbe na ulicama, primorali Slobodana Miloševića da putem donošenja Lex specialisa u Skupštini Srbije prizna poraz na lokalnim izborima u preko 40-tak gradova, među kojima je bio i Beograd. Tokom tri meseca uličnih protesta bilo je i veoma neprijatnih scena, jer je policija bila veoma agresivna, pa sam tako i ja dobila batine od policije početkom februara 1997. godine na Brankovom mostu. Tih dana Milošević je izveo i vodene topove iako je temperatura bila ispod nule. Također, tokom tri meseca protesta dvoje demonstranata je izgubilo život. Ova izborna pobeda bila je uvod u pad Slobodana Miloševića. Osim mog stranačkog aktivizma, kao uspeh smatram i to što sam dobila neke od najznačajnijih međunarodnih nagrada za borbu za mir i protiv ratova tokom 90-ih godina.

STAV: Osjetite li nekada razočarenje što niste uspjeli demokratizirati Srbiju?

PEŠIĆ: U Srbiji je došlo do demokratizacije nakon 5. oktobra 2000. godine, to jest s pobedom Vojislava Koštunice na predsedničkim izborima. Ubrzo nakon pobede Koštunice održani su i parlamentarni izbori, na kojima je opozicija odnela ubedljivu pobedu, nakon čega je kormilo vlade preuzeo Zoran Đinđić, predsednik Demokratske stranke. U tom periodu Srbija je vraćena u sve međunarodne organizacije i normalizovala je odnose s državama pod čijim je sankcijama bila. Takođe, pod vladom Zorana Đinđića, u junu 2001. godine donesena je uredba koja je omogućila izručivanje osumnjičenih za ratne zločine Međunarodnom krivičnom sudu za bivšu Jugoslaviju. Po odobrenju premijera Đinđića za izručenje Miloševića 28. juna, on je odmah sutradan uhapšen i prebačen u Haag u pritvorske jedinice Ujedinjenih nacija. Uprkos mnogostrukim izazovima, Srbija je ostala na demokratskom putu sve do 2012. godine, kada su na vlast došli neoradikali Tomislav Nikolić i Aleksandar Vučić.

STAV: Upravo je to moje sljedeće pitanje – politika Aleksandra Vučića?

PEŠIĆ: Vladavina Aleksandra Vučića može da se podeli u tri faze. Prva je bila dok je on obnašao funkciju prvog potpredsednika Vlade. U to vreme potpisan je Briselski sporazum, što ga je kandidovalo za političara koji će rešiti problem Kosova, zbog čega je dobio podršku svih važnijih spoljnih faktora koji su insistirali na normalizaciji odnosa Srbije i Kosova, koja bi u konačnici vodila kosovskoj nezavisnosti. Druga faza počinje kada je Vučić postao predsednik Vlade umesto Dačića. Kao predsednik Vlade, odlučio je da stavi medije pod svoju kontrolu. Osim toga, posvetio se i realizaciji Briselskog sporazuma kako bi dobio datum za pregovore o pristupanju Evropskoj uniji. Čim je datum dobijen, Vučić je raspisao nove vanredne izbore na kojima je dobio više nego ubedljivu većinu, što mu je omogućilo kontrolu nad parlamentom i učvršćivanje odnosa sa spoljnim faktorima. Ubrzo nakon toga nastupa i treća faza, čija je glavna odlika beskompromisni napad na sve nezavisne institucije, pre svega na pravosuđe, čime je trend ka autokratiji i jačanju kulta njegove lične vlasti postao više nego vidljiv. Ova faza je dostigla svoj vrhunac kada je isposlovao da se tadašnji predsednik Nikolić odrekne predsedničke kandidature u njegovu korist. Nakon pobede na predsedničkim izborima, Vučić je došao u poziciju da obnaša dve predsedničke funkcije – partijsku i državnu, i da tako stavi pod kontrolu ceo institucionalni sistem (Skupštinu, Vladu, pravosuđe i čitav javni sektor).

KOSTIĆ: Na Vesninu analizu o Vučićevom uspostavljanju autoritarne vladavine dodao bih samo to da on sve vreme vodi duplu politiku na skoro svim nivoima. Njegova catch-all strategija je uočljiva od (anti)vakcinacije, stava prema manjinskim grupama, migrantske politike, odnosa prema SAD, Evropskoj uniji, Kini i Rusiji, pa do regionalne politike, gde se ovaj paralelizam možda i najjasnije vidi preko Vučićeve ideje o inkluzivnom “Otvorenom Balkanu”, i uporednom, predanom radu na uspostavljanju ekskluzivističkog “srpskog sveta”, koji podrazumeva razgradnju Bosne i Hercegovine, permanentnu destabilizaciju Crne Gore i visoku pragmatičnost oko statusa Kosova s ciljem pridobijanja severa Kosova, gde je većinsko stanovništvo srpsko. Zato, uprkos Vučićevim nastojanjima da se predstavi kao “progresivni” lider i “garant stabilnosti” na Balkanu, on je zapravo oličenje mračnih i retrogradnih vrednosti i onaj koji neprekidno generiše nestabilnost u čitavom regionu.

STAV: U kojoj se situaciji nalazi opozicija u Srbiji danas i koliko se razlikuje u odnosu na opoziciji iz 90-ih godina?

PEŠIĆ: Razlika je velika. Opozicija je danas u Vučićevoj Srbiji unutrašnji neprijatelj koji je izložen neprekidnim napadima u skupštini i medijima. No, za razliku od opozicije 90-ih godina, ona je manje solidarna i jedinstvena. Opozicija je danas razbijena na veliki broj manjih partija i pokreta i za sve ove godine nije uspela da se konsoliduje i postane istinska pretnja Vučiću. Tek sada, nakon afera “Jovanjica” i “Belivuk” i dešavanja oko Rio Tinta, stiče se utisak da opozicija potencijalno može da ostvari bolji rezultat na izborima u aprilu 2022. godine, posebno u Beogradu. Poraz u Beogradu bi za Vučića predstavljao ogroman udarac.

KOSTIĆ: Dodao bih samo da razlika naspram 90-ih jeste i to da je danas veliki deo populacije, naročito mladih, postao “apolitičan”, ili pak antagonistički nastrojen prema političkim partijama. Značajan broj građana danas se vodi krilaticom “svi su isti”, što je perverzno razumevanje stvarnosti. Da nisu svi isti, svedoči period od 2000. do 2012. godine, na koji se Vesna već osvrnula u jednom od prethodnih odgovora. Način vladavine i društvene okolnosti su ipak drugačije pod Vučićem nego u vreme Đinđića, Koštunice i Tadića. Mnogi govore kako je reafirmacija nacionalizma krenula za vreme Vojislava Koštunice, što jeste tačno. Međutim, i u vreme Koštunice mnogi optuženi za ratne zločine su se našli u Haagu. Za vreme Tadića uhapšeni su Karadžić i Mladić, upravo ona dvojica koja se danas u Vučićevoj Srbiji slave kao srpski heroji i mučenici i u čiju se slavu u centru Beograda crtaju murali. Takođe, mislim da je razlika i to što su danas politička i javna scena otišle udesno. Nedostaje antinacionalistička, građanska opcija koja neće okretati glavu i kalkulisati s neophodnošću suočavanja s prošlošću i preuzimanjem odgovornosti za počinjene zločine.

STAV: Da li postoje sličnosti između Miloševićeve i Vučićeve vladavine?

PEŠIĆ: Osim autokratičnosti i korupcije, sličnost između vladavina Vučića i Miloševića jeste nacionalistička politika koju karakteriše ideja da se što više Srba stavi pod jedan krov, što je 90-ih godina dovelo do ratova, genocida i etničkih čišćenja. Ovde je važno napomenuti da je Vučić, za razliku od Miloševića, iskreni nacionalista. On je istinski izdanak Šešeljeve radikalske ideje koje se suštinski nikada nije odrekao. S druge strane, Milošević nije bio izvorno nacionalista već je krajem 80-ih potpao pod uticaj srpske nacionalističke elite predvođene Dobricom Ćosićem.

KOSTIĆ: Sličnost glede nacionalne politike između Miloševića i Vučića o kojoj govori Vesna zapravo predstavlja ponovnu reafirmaciju ideje o uspostavi nekog vida jedinstva Srba ma gde oni živeli. Naravno, Vučić je svestan da Srbija ne poseduje snagu koju je posedovala početkom 90-ih, zbog čega se on okrenuo politici da u “miru” pokuša da realizuje ono što je započeto, i u značajnoj meri ostvareno, Genocidom nad Bošnjacima u Bosni i Hercegovini. Srpski nacionalisti Republiku srpsku vide kao veličanstvenu pobedu, a ne kao entitet zasnovan na genocidu. Takođe, Vučić se vodi i Ćosićevim idejama o prekrajanju granica na Kosovu. Drugim rečima, on želi da od Kosova za Srbiju pridobije ono što je u ovom trenutku realno, a to je sever Kosova, gde su Srbi većina.

STAV: Da li postoji utjecaj Srbije na politička dešavanja u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori i Sjevernoj Makedoniji? Da li je ono za šta se u Srbiji zalažu pozicija i najveći dio opozicije i intelektualne elite otcjepljenje Republike srpske od Bosne i Hercegovine i vraćanje Crne Gore u neki oblik zajednice sa Srbijom?

PEŠIĆ: Ako pogledamo prethodne odgovore, mislim da se odgovor na ovo Vaše pitanje sam od sebe nameće. Mešanje Srbije u politička zbivanja u regionu svakako da postoji. I tu nema dileme. No, u odnosima između Srbije i navedenih država postoje razlike. Što se tiče Makedonije, njeni odnosi sa Srbijom su trenutno solidni, posebno ako ih posmatramo u kontekstu ideje koju je Ivan već pomenuo, a to je “Otvoreni Balkan”, koncept koji podržava i Albanija. S druge strane, odnos Srbije i Crne Gore je veoma složen. I tu bih volela da ukažem na jednu grešku koju je Milo Đukanović načinio. Ja sam savetovala Mila Đukanovića da on mora da radi na izgradnji istinske građanske države i da svoju državnost izvuče iz crnogorske istorije, to jest, iz njene viševekovne samostalnosti. Međutim, Đukanović je u jednom trenutku krenuo sasvim drugim putem, počevši da predominantno zagovara crnogorski identitet zasnovan na partikularnom etnicitetu, jeziku i zasebnoj, samostalnoj, pravoslavnoj crkvi, čime je dao vetar u leđa konsolidaciji i mobilizaciji srpske nacionalne manjine koja živi u toj državi i preko koje Srbija i Srpska pravoslavna crkva imaju uticaj u Crnoj Gori.

KOSTIĆ: Ja bih se skoncentrisao na deo pitanja koji se odnosi na opoziciju i intelektualnu elitu u Srbiji. Olivera Milosavljević u svojoj knjizi U tradiciji nacionalizama navodi citat pokojnog akademika Ljubomira Tadića, oca Borisa Tadića. U radu koji je objavljen 1999. godine Tadić konstatuje da su sve “opozicione partije u Srbiji bliske u stavu da srpski narod treba da živi u jednoj državi” i da “nikada ne smeju da se odreknu fundamentalnog cilja stvaranja velike Srbije”. Navedeni citat, iako je napisan pre više od 20 godina, mislim da i dalje ispravno dočarava nepromenjivi odnos aktera na srpskoj političkoj sceni spram ideje “Velike Srbije”. Što se tiče intelektualne elite u Srbiji, imate čitavu jednu plejadu istoričara srednje generacije koji su potpuno posvećeni kreiranju alternativne istorije 90-ih godina i glorifikaciji Ratka Mladića, pa čak i plaćenika i bandita kakav je Kapetan Dragan. Zarad reafirmacije srpske nacionalističke ideologije, ponovo su u javnoj sferi lansirane i stare islamofobične vedete poput Srđe Trifkovića i klerofašiste Dragoslava Bokana, koje šire najvulgarniju versku i etničku mržnju.

STAV: Koliki je utjecaj Rusije na politiku Srbije? Zapravo, koliko je politika Srbije samostalna, a koliko određena interesima Rusije u našem regionu? Ili se može govoriti o zajedničkim interesima, Srbije da realizira ideju “srpskog sveta”, a Rusije da pojača i postane dominantna sila na Balkanu i spriječi utjecaj Zapada, prije svega NATO alijanse?

PEŠIĆ: Putin se izdaje za navodnog “čuvara” Republike srpske, Kosova i velikosrpskih planova i zato je popularan u Srbiji, a i inače u srpskom društvu postoji uvreženo mišljenje da postoji bliska istorijska veza između Rusije i Srbije. Vučić je do sada bio kod Putina 18 puta. Srbija je skoro za džabe dala Rusima naftnu industriju i zavisna je od ruskog gasa. Takođe, Rusija zarađuje i od prodaje oružja Srbiji. Rusija čuva Kosovo kako bi zadržala uticaj na Balkanu i držala Srbiju kao svoju interesnu zonu. Putina ne zanima Srbija kao Srbija, već on prvenstveno gleda ruske interese i kako da se geostrateški suprotstavi zapadnim državama, posebno SAD.

KOSTIĆ: Ja bih dodao na ovo što je Vesna rekla i to da Srbija ne sarađuje samo s Rusijom nego i Kinom, koja danas značajnije ugrožava interese SAD. Tako je Srbija omogućila kineskim kompanijama važne investicije za koje su vezane strahovite korupcije, pre svega u građevinarstvu i rudarstvu. One investiraju u gradnju puteva i mostova širom države, vade bakar i zlato u Boru. Takođe, Kinezima je data i čeličana u Smederevu. Vučić pokušava da putem ulaganja Kine, ali i drugih nezapadnih država poput Ujedinjenih Arapskih Emirata, Turske i Izraela, smanji ekonomsku zavisnost od EU. No, uprkos ovakvim Vučićevim nastojanjima, Srbija i dalje predominantno zavisi od ekonomske saradnje s EU.

STAV: Politika SAD-a i zapadnoevropskih zemalja prema Balkanu sve je nedorečenija. Načinom na koji vrše pritisak na rješavanje nekih pitanja u Bosni čini se da prednost daju onima koji su počinili genocid u odnosu na one nad kojima je genocid počinjen i koji najizraženije i najiskrenije vape za članstvom u EU i NATO alijansi. Da li možda postoji neki dogovor Zapada i Rusije o rješavanju pitanja Balkana i utjecaja na njemu što bi zadovoljilo i političke aspiracije Srba, Albanaca i Hrvata, a na štetu Bošnjaka, Crnogoraca i Makedonaca?

PEŠIĆ: Kao neko ko ne živi u Bosni i Hercegovini, prvo moram da kažem da se glas probosanskih građana slabo čuje van granica njihove države. To mora da se promeni. Ovo kažem s dobrom namerom jer mi je veoma stalo da Bosna i Hercegovina opstane. Tako nešto je od posebnog značaja ako pogledamo koliko Srbija i Republika srpska ulažu novca i energije u lobiranje i pridobijanje međunarodnih aktera za svoje ideje i planove. Što se konkretno tiče Vašeg pitanja, ne mislim da postoji bilo kakva nagodba Zapada s Rusijom i moj stav jeste da do promena granica na Balkanu neće doći. Za tako nešto postoje mnogobrojne indicije, među kojima su i poslednja diplomatska imenovanja od Sjedinjenih Američkih Država i Ujedinjenog Kraljevstva i stavljanja fokusa na korupciju, preko čega lagano počinje da se vrši pritisak na Vučića.

 

STAV: Kako vidite poziciju Bošnjaka i drugih nacionalnih i vjerskih manjina u Srbiji, kakav je njihov položaj u Srbiji?

KOSTIĆ: Bošnjaci, kao i Albanci, sistematski su ostrakizovani i percipirani kao ultimativni Drugi u Srbiji. I jedna i druga zajednica permanentno imaju problema s upotrebom svojih jezika, s udžbenicima, s ravnopravnom zastupljenošću u državnim institucijama. No, mislim da poseban vid udara na Bošnjake i Albance jeste plansko ekonomsko i razvojno zanemarivanje regiona u kojima oni čine većinu, poput Sandžaka i Preševske doline. Prosečna mesečna primanja u ovim regionima su među ubedljivo najnižim u Srbiji. Takva državna politika ima za cilj da stvori nemoguće uslove za građane ovih regiona i da ih primora da napuste svoja ognjišta. Nažalost, uprkos tome, u slučaju Bošnjaka, dve od tri političke partije koje se izdaju da zastupaju njihove interese najbliže sarađuju s Vučićevim autokratskim i diskriminatornim režimom. Što se tiče verskih prava, muslimanima je veoma teško u Srbiji. Pravni status Islamske zajednice je i dalje neregulisan, što je dovelo do toga da se poverenje u verske zajednice koje pretenduju da zastupaju muslimane u Srbiji u potpunosti uruši. Nažalost, i sami muslimani snose veliku odgovornost jer nisu uspeli da odstrane iz svojih institucija ona lica koja su 90-ih godina najbliskije sarađivala s najradikalnijim predstavnicima srpske nacionalističke ideologije. Ta lica i danas rade na podelama i rastakanju muslimanskog jedinstva u Srbiji, naravno uz snažnu pomoć bezbednosnih struktura.

STAV: Da li u odnosu Zapada prema Bosni i Hercegovini ima islamofobije?

KOSTIĆ: Svakako da ima. Posebno je ona prisutna u stavovima država koje su članice Višegradske grupe, ali i Austrije i Hrvatske, koje su obe članice Evropske unije i države koje su tokom istorije imale značajan uticaj na Bosnu i Hercegovinu. No, ono na šta bih ja upozorio jeste da ne treba podleći pod islamofobičnim pritiscima i internalizovati istu. Ovo kažem jer sve češće možemo da svedočimo u javnoj sferi u regionu da se insistira na “sekularnosti” i “umerenosti” naših muslimana, što je pogrešno. Muslimani Balkana moraju da odbace tu autokolonijalnu svest i da se ne ustežu da praktikuju islam u njegovoj punoći.