Nismo se kako treba ni odmorili dolazi oko pola noći kurir i kaže: odmah za Hajderoviće. Četnici udarili kontru na naše uspjehe. Krenuli u kontraofanzivu. Prvi puta smo odbili naređenje i nismo otišli. Kažemo kuriru da kaže komandantu da smo preumorni i da ima vojske i osim nas. Ponovo jutro poslije sabah-namaza dolazi kurir i kaže da pada linija, i već je jedan dio pao. Davulija i par rovova. Vidimo da je situacija preozbiljna i kamion nas dovozi do jedne rakrsnice. Odatle idemo pješice i, kao u filmovima, ranjenih i mrtvih na sve strane. Veliki broj vojske iz Zenice i Žepča. Dolazimo do IKM-a u Lišićima i pitamo gdje smo najpotrebniji. Komanda kaže pravo.
Kota 715, ako već nije pala. Mi trčimo, a znamo teren jer smo puno puta tu bili. Nas 22 usput se dogovaramo da se dijelimo u dvije grupe. Jedna izlazi na kotu, rov 5, a druga ostaje u šumi ,rov 7. Ja u prvoj grupi stižem do rova 6. Zatičemo tu četiri-pet ljudi spremnih za povlačenje. Kažu nam da u rovu 5. nema nikog od naše vojske, a ne znaju jesu li četnici ušli. Tu pred njima moj komandir grupe Sinan mi kaže da ostanem tu, i ako se pođu povlačiti da pucam na njih, a njih deset ode prema koti i rovu 5. Ovi ljudi fini, samo isprepadani i iscrpljeni, pitaju me da li bih baš pucao na njih ako pođu nazad.
Rekao sam: "Probajte pa ćete se uvjeriti". Jedan stariji borac mi reče: "Hajde ti za svojima. Mi nećemo sad nikud kad ste vi tu stigli. Znamo mi koja ste vi jedinica i da se nećete povući. Odem ja do svojih i rasporedimo se tranšejama. Srećom, imali smo puno municije, bombi, i puno protivoklopa, i samo što smo se rasporedili, kreće napad. Prvo udaraju tenkom čistinu ispred nas. Kontamo ne mogu nam prići, ali poslije žestoke tenkovske paljbe kreće najgora i najpreciznija paljba minobacača 62mm. Sekunde su k'o godine.
Stotine granata ne daju nam da glavu dignemo. Znamo da to koriste da nam priđu preko one čistine ispred, a mi samo bacamo bombe. Imali smo ih stotinama. Puni sanduci. Najednom pored mene protrča zamjenik komandira, Izet. Kaže: "Trči lijevo, izginuše nam ljudi". Ja sam odmah potrčao, a prema meni trči Zuhdija. Obje ruke vise na koži. Iskasapila ga granata. Preuzimaju ga neki sanitetlije koji su u međuvremenu došli, a ja idem dalje. Ne vidim nikog da stoji. Tri tijela leže nepomična. Prolazim prvog - Sinan. Nema mjesta gdje nije pogođen. Mrtav. Safet ječi, leži na leđima, nema nigdje krvi.
Pitam ga u šta je ranjen. Kaže mi u leđa. Prevrnem ga, poderem mu nožem košulju i majicu. Rupa na plećki, veličine oraha, krv mućka u njemu i ne izlazi napolje. Previjem ga. Već su došla još dvojica mojih saboraca da mi pomognu. Previjajući Safeta gledam šta je sa ovim trećim. Vidim nema pola glave pa tijelo izgubilo boju, ne poznadoh odmah ko je. Onako sav krvav ostadoh tu da sjedim i gledam Sinana rahmetli, pa u ovog drugog i ne sluteći ko je. Plačem. Žao mi, mladost je to. Onako kroz suze ugledah u tranšeji pored ovog što ga ne poznadoh automatsku pušku sa drvenim kundakom, i onda mi dođe slika. Takvu pušku je nosio Nermin, sin jedinac moje tetke. Softa, efendija koji nije poslije raspusta mogao više ući u Sarajevo u medresu i prikijučio se našoj jedinici maloljetan. Uzmem vode, operem mu lice, vidim - on je. To me je na trenutak izbacilo iz ravnoteže da sam krenuo iz tranšeja prema četnicima. Sreća pa je u blizini bio Ekrem koji me je uhvatio, vratio i malo smirio.
To se sve toliko brzo odvijalo da smo ostali nas možda 6 ill 7, a četnici kreću u pješadijski napad. Jesu li pijani ili drogirani, išli su preko čistine. Panciri, šljemovi… pucamo, oni padaju, pa poslije nekog vremena ustaju. Nije svejedno, ali nađe metak put i pored pancira. Povukli su se i tada, 27. 6. 94, smo uspjeli uz naše teške gubitke odbraniti kotu 715.
Zanoćili smo, a ujutro kreće drugo poluvrijeme. Ponovo sve isto, samo mi malo iskusniji. Dok tenk puca, lezi u tranšeji, a kad tenk stane i krenu minobacači – svi u rovove, Onda izlijećemo i čekamo pješadiju, i tako u nekoliko navrata do 12 sati, kad nam dolazi smjena da idemo na dženaze svojim saborcima. Poslije nas, uspijevaju očuvati kotu 715, ali padaju rovovi 4. i 3., a prije na par dana i kota Davulija dok smo mi bili na drugom dijelu opštine. Junski dani otpora su prošli. Naše jedinice su se konsolidovale. Krećemo u pripreme za vraćanje izgubljenih položaja.
(Harun Hodžić, Zalog za domovinu, Sarajevo, UG Pravda, 2024)