Ni Titu petljat’ nije mrsko bilo

15. decembar 1975.

Dok razgovaramo, donose Krleži poštu. Među njom je velika koverta. Otvara, a u njoj razglednica sa Skadarlije.

Primjećujem na njoj  Titov potpis. Kad je razglednicu stavio među ostalu poštu, pitam smijem li je pogledati.

– Zašto Vas zanima?

– Pa da pogledam!

– Dobro, pogledajte! Uostalom, uzmite je.

Iz restorana “Ima dana” javlja se Tito: “Sedimo u ‘atmosferi’ gde ste Vi nekad sedili i sećamo se Vas, i pozdravljamo Vas i Belu.”

U potpisu je još i Jovanka, Kardelj, te nekoliko drugih nečitkih imena.

– Nikada nisam tamo sjedio. Pišu starcu kartu, čuli vjerovatno da je na umoru, pa vele, hajde da mu se javimo, možda ga karta zatekne još živa...!

^{(Enes Čengić, S Krležom iz dana u dan, Svjetlost, Sarajevo, 1990, str. 66-67)}