U ime Allaha Sveopćeg Dobročinitelja,. Milostivog.
Gospodine Kurosava,
Dugo već želim da Vam napišem pismo. Žao mi je, ali ne mogu ga napisati nikako drugačije nego samo riječima, želio bih da imam nešto dostojnije od riječi, ali nemam...
Inače, ne volim nikome pisati pisma. lako sam pisac, ne volim da pišem! (Volim da čitam.)
Cio život, a imam pedeset i tri godine, pamtim Vaše filmove, kada sam bio dijete, naiprije sam gledao Vaš film Rašomon.
Nisam upamtio svoga oca, on je poginuo kada sam imao tri godine, ali sam upamtio svoga daidžu Omera. Kada sam imao otprilike trideset godina, daidža Omer je umro. Onako kako se sjećam svoga daidže Omera, tako se sjećam i Vašeg filma Rašomon i obratno... Hoću da kažem da daidžu volim, da ga zato pamtim.
Potom sam u životu gledao hiljade filmova i vidio hiljade ljudi, a niti se sjećam tih filmova niti tih ljudi. Ali Vaše filmove pamtim. Nisam gledao sve Vaše filmove, gledao sam samo nekoliko Vaših filmova.
Šta je film? Film je nešto vrlo sumnjivo.
Šta je umjetnost? Ko zna! Ali jedino ste Vi, Akira Kurosava, od filma napravili umjetnost.
Vaši filmovi su dragulji moje intime. I samo zato sto su vaši filmovi dragulji moje intime, samo zato usuđujem se pisati Vam ovo pismo.
Ako cio svijet, milioni i milioni ljudi kažu: Akira Kurosava!, moj uzvik Akira Kurosava! neće se čuti ni kao šapat. Pa ipak, i ja želim da kažem: Akira Kurosava! jer ja sam samo ono što ste Vi htjeli da ja budem dok gledam Vaš film. Ja sam to.
Sada bih Vas zamolio da mi dopustite da Vam kažem i ovo.
Gledam kako tri zemlje i tri naoružana naroda – opkolivši moju zemlju i moj nenaoružani narod – neminovno nestaju u mojim očima. Gledam kako to Evropa ravnodušno gleda i gledam kako i Evropa nestaje. Vidim daleki Japan u svoj njegovoj ljepoti!
Ne bih volio da i Japan nestane.
