I ja sam sa završetkom rata bio u nedumici: šta se, takoreći preko noći, zbiva sa komunističkom elitom. Izražavalo se to u unutarnjoj zdvojnosti, u nemiru – nisam mogao da čvrsto smestim i nađem sebe: nije mi se sviđalo grabljenje oko vila, oko auta, gledanje gde ko sedi na priredbama, da li je dobio ovaj ili onaj orden. Pa oni magacini, i to rangirani prema funkcijama: centralni, republički, pa vojni kao i u Ozni – pred očima gladnog i iscrpljenog naroda.
Najmarkantniji predstavnik u tome je bio Tito – nije imao ni mere ni ukusa, a postao je i arogantan prema najbližima – prvo je njima stavljao do znanja da su nešto ako su njegovi pomoćnici – prema vrhovnom uzoru su se ravnali drugi, već prema rangu i hijerarhiji.
Povlačio sam se u sebe – pokušavao da se vratim literaturi, tešeći se da je to prolazno, da će s napredovanjem komunističkog društva ljudi postajati bolji, nesebičniji, kulturniji – a bivalo je iz dana u dan suprotno.
Bio sam, da skartim, zdvojan: emocionalno rastrzan, intelektualno u zastoju, nastojao sam da bar izgledam skroman, da ostanem veran i da mislim svojom glavom – ali iz tog gvozdenih kruga se nije imalo kud, ko u njega uđe može izaći samo u grob, duhovni ili telesni.
(Milovan Đilas, Nadežda Gaće, Bošnjak Adil Zulfikarpašić, Bošnjački institut, Zürich, 1994)
