U nizu pitanja kojima bi trebalo posvetiti pažnju u izučavanju bosančice značajno je da se utvrdi na kom se prostoru ona koristila, kada se to pismo prestalo upotrebljavati i zašto su Bošnjaci dozvolili da to pismo, kao jedno od temeljnih mjesta identiteta, danas spada u „mrtva“ pisma. Muhamed Hadžijahić u radu Građa o posljednjim ostacima bosančice u nas (Anali Gazi Husrev-begove biblioteke, knjiga XI-XII) citira jedan zanimljiv tekst koji je objavljen u beogradskoj Politici iz 1928. godine.
Radi se, naime, o svjedočanstvu iz Sandžaka koje donosi advokat Al. D. Đurić. Ovaj tekst objavljen je u Politici od 18. augusta 1928. godine u članku Kako izgleda bosansko pismo, uz faksimil bosanskog pisma o kojem je riječ u tom svjedočanstvu.
Al. D. Đurić piše:
„Bio sam načelnik okruga pljevaljskog neposredno posle ratova, u vremenu kada je tamo besnela hajdučija. Odmetnici Husein Bošković i Jusuf Mehonić sa svojim družinama vodili su čitav gerilski rat po Sandžaku. Novine su svakodnevno donosile krupnim slovima štampane izveštaje o nedelima koja su činile ove družine. Naravno da su vlasti radile svojski da odmetništvu stanu na put, te je činjeno sve što se moglo u tome pravcu.
Tako mi jednoga dana dođe u kancelariju žandarm, poslat iz žandarmske stanice 'Jabuka' s planine Mihailovice, koja razdvaja pljevaljski od prijepoljskog kraja i donese mi jedno čudno pismo, koje su oni tamo uhvatili.
Pošta koja je išla iz Plevlja za Prijepolje predavana je na 'Jabuci' prijepoljskoj pošti. Prilikom predavanja pošte teralac poštanskih kola (jedan musliman) predao je to pismo prijepoljskom teraocu pošte, koje je ovaj stavio u svoja nedra. To se učinilo sumnjivo komandiru, te je pismo oduzeo od njega, otvorio, i kad je video tamo savršeno nepoznate znake, koji nisu bili ni ćirilovski ni latinski, niti pak turski, pomislio je, da je to nekakva jatačka šifra, jer zaista liči na šifru, i poslao pismo u Pljevlja načelniku okruga.
Kad sam ja pismo pogledao, takođe nisam mogao znati šta ta pismena znače, jer takvo pismo nikad u životu nisam video. Saznavši ko je pismo iz Pljevlja poslao, dobavio sam toga čoveka (muslimana) i upitao ga da mi objasni, kakvo je to pismo. On mi tada kaza, da je pismo napisala njegova kći (devojka) svojoj sestri (udatoj) u Prijepolje. Pozvao sam ga da mi pismo pročita, ali mi je on kaza, da pismo ne ume da pročita, jer to pismo znaju samo ženske, koje se tim pismom od starine služe.
Kako me je jako interesovalo da znam šta je u pismu, a pošto mi je bilo nezgodno da dovodim u kancelariju muslimansku devojku koja je pismo pisala, raspitivao sam se i saznao da u Pljevljima imaju dva tri čoveka, koji to pismo znaju. To su bili g. Anefi-beg Akbegović i g. Mujaga Hadži-Atlagić. Pozvao sam najpre g. Anefi-bega i pokazao mu pismo. Pogledavši pismo, on se nasmeja i odmah reče, da je pismo pisano 'našim bosanskim pismom' i da ga može pročitati.
Počeo je da čita. Zaista ga je pisala sestra sestri sa neverovatno mnogo sestrinske milošte. Da bih se uverio da je zaista tako, pozvao sam i g. Hadži-Atlagića, pa mi je i on pismo pročitao od reči do reči isto kao i g. Akbegović.
Pismo sam ipak zadržao kao interesantnu uspomenu, a oca one devojke otpustio, na veliku njegovu radost, jer se bio silno prepao, kazavši mu da njegova kći napiše sestri drugo pismo, kad već to pismo zna.
Tom prilikom (ovi muslimani) objasnili su mi da se Bosna i Hercegovina tim pismom služi još 'od Kosova i prije Kosova'. Objasnili su mi, da se ljudi više tim pismom ne služe, već samo žene, i da svaka majka smatra za svoju svetu dužnost da ovom pismu nauči svoju žensku decu, mušku nikako. Oni su ovo pismo slučajno naučili od svojih majki i sestara, ali da po pravilu ni oni ne bi trebali to pismo da znaju.
Pismo sam do sada čuvao kao ličnu uspomenu, a sada ga šaljem Politici, jer verujem da će svakog našeg intelektualca interesovati da vidi kako ovo 'pismo' izgleda, kad se već tako često u javnosti spominje.“
Muhamed Hadžijahić u radu, a referirajući se na pomenuto pismo, zaključuje da se rasprostranjenost upotrebe ovog pisma podudara s rasprostranjenošću bosanske srednjovjekovne države. Na taj se način bosančica upotrebljavala i u Novopazarskom sandžaku. Među Bošnjacima bosančica je bila najviše raširena u begovskim porodicama, pa se zato za nju sreće i naziv „begovsko pismo“.
Hadžijahić navodi da iz Đurićeva svjedočanstva, a i drugih podataka proizlazi, što je i inače bilo poznato, da je bosančica bila najraširenija među Bošnjakinjama. Zašto upravo među ženama (djevojkama) Hadžijahić nema odgovor? Nadalje, bosančica se morfološki znatno razlikuje od drugih tipova ćirilice, što proizlazi i iz Đurićeva pisanja. Još je i Vuk Karadžić došao do ove konstatacije kada je napisao: „Rukopis Bosanske bukvice tako je različan od našega današnjega, da ga niko ne bi mogao pročitati dok ne bi najprije učio i namučio se...”
Hanefi-beg Akbegović iz Pljevlja, kako se vidi iz Đurićeva članka, nazvao je bosančicu „naše staro bosansko pismo“ i njime se služe – kako su Bošnjaci iz Pljevalja objašnjavali Đuriću „od Kosova i prije Kosova“.
