– Ti si svašta nešto čit’o, škole završio, i tako to, pa, ako ti nije zahmet, de mi, ba, reci šta ti misliš šta je istinska sreća i ima li je uopće – reče mi komšija Enver.

– Definicija je puno. Evo... Recimo, istinska je sreća kad prestaneš čeznuti za onim što je prolazno.

– Krasno rečeno! To je tvoje? Ti si to smislio?

– Ne, pročitao sam negdje. Buda je ovo rekao, barem tako knjige kažu.

– Jest, jest, lijepo rečeno... Ipak...

– Šta?

– Lahko je to reći.

– Znam.

– Vjeruješ li u to?

– Apsolutno.

– Ti to k’o iz topa. A kako se dolazi do tog tvog – apsolutno?

– Moraš biti sav u šavovima, od glave do pete.

– Pretpostavljam ne doslovnim?

– I doslovnim, mada nije nužno. Govorim, a tebi je to, siguran sam, jasno, o nutarnjim duhovno-duševnim šavovima. Ti šavovi su, ustvari, bolna oznaka da smo čeznuli za nečim prolaznim, a i opomena da to više ne činimo. I slažem se s tobom da je ovo lahko izreći, ali, eto, pitaš me...

– “Ti si mi sve. Ti si moj život. Ne bih te dala ni za šta na svijetu.”

– I to je šav.

– Bolan.

– Vjerujem. I znam.

– Desilo ti se?

– Još pitaš.

– Znam, izvini.

– Ništa. Nego, znaš li gdje je ta koja ti je to rekla?

– Ne. Ne znam ni da li je živa. Strijelac je bila u horoskopu.

– Kakve to veze ima?

– Strijelci vole slobodu.

– Sad otvaraš nešto poduboko... Da zaključimo ovu priču? A? Šta kažeš?

– Može.

– Arogantni ljudi nemaju šavove.

– Misliš?

– Sigurno. Zato i jesu arogantni. Naletio sam nedavno na jednog takvog, doktor je, doktor medicine, znam otprije da je ohol, uznosit, ali kako taj susret nisam mogao izbjeći, pitam ga, eto tek da nešto pitam, kako mu je brat, jer dobar sam s njegovim starijim bratom, a on mi odgovori kontrapitanjem – kako to mislim, odnosno “u kom smislu”, kako je tačno rekao. Šutim i gledam u budalu.

– Ništa nisi rekao?

– Ma jesam, Morao sam, nažalost.

– Sasuo si mu rafal u lice?

– Ne baš. Rekao sam, u najkraćem, da ima problem s kognitivnom inteligencijom, da, kao takav, a po mojoj procjeni, nije beznadežan slučaj i da mu, ako to želi, mogu pomoći da takvu inteligenciju podigne na viši level, da se vrati među normalne ljude.

– Uh, pa ti si njemu sasuo čitav okvir u facu!

– Šta ću, omaklo mi se.

– A on?

– Ne znam. Okrenuo sam se i otišao. Nešto je rekao dok sam odlazio, ali nisam čuo šta.

– Nek’ si mu skres’o. Zbog takvih su psihijatrije pune dobrih ljudi.

– Nemoj tako.

– Nego kako?

– Mudrost je u tome da se ovo u čemu jesmo izdrži. Časno, naravno. Stoga, pusti da trajanje teče. Ne plivaj uz struju. Makni se. Povuci se. Pouzdaj se u Boga. Eto, tako... Znaš, sad, kad sam zagazio u sedmu deceniju, kad nemam više želja, prohtjeva, ideala, infantilnih iluzija, fantazmi, kako god, jasno uviđam, jasno k’o jasni dan, da na ovom svijetu, ovdje i sad, nikakve pravde nema, ama ni trunkine trunke. Dok, istodobno, opet ovdje i sad, ontološka mašinerija zvana jači – tlači neumorno i nemilosrdno fercera. A zašto je to tako, eh to je već... Nejse, ne bih o tome, složena priča. Dakle, okreni-obrni, valja nam izdržati, prijatelju moj, Uz Božju pomoć, bezbeli. A zatim...

– Možemo li to, čovječe?!

– Ko nas pita! Moramo. Nema halve džabe. Pa neko mora i u Džennet, zar ne?

– I to što kažeš.