Nacionalna i univerzitetska biblioteka Bosne i Hercegovine nije radila od početka oktobra. Razlog? Uposlenici mjesecima nisu primali plaće i nemaju osnovna sredstva za rad, pa su u štrajku ili bojkotu, pročitah negdje. Posljedica? Autori nisu mogu objaviti knjigu, premda, barem je u mom slučaju tako, ništa i ni od koga nisu tražili i potreban im je bio tek papirić koji se zove – CIP, a koji bi također uredno platili, no, eto, dobiti ga nisu mogli, jer, rekoh već NUB BiH je bio van funkcije. I? Nema – I? Ima – nikom ništa. Ili se, pak, do za publiciranje knjige ključnog papirića dolazi preko štele? Hm...

Ovih je dana u Tuzli promovirana izvjesna knjiga. Promociji knjige nisam prisustvovao niti ju imao u rukama, ali za pretpostaviti je da je u njoj sadržan i famozni i, barem zasad, autorima nedokučivi matični broj zvani CIP. Ili je... Da, bit će da je to – autor je štampao knjigu prije blokade Biblioteke. I šta sad? Jednostavno – knjigu ću objaviti u drugoj državi. Brine li to nekoga? Mislim, nadležne, ovdje, u mojoj domovini? Ma, ni najmanje. U suprotnom, blokada bi bila riješena u roku od odmah.

– Jesi li dobio CIP– pita me prijatelj Nedžad.

– Ne.

– Pa, šta ćeš?

– Zagreb ili Beograd, vidjet ću...

– Nije dobro.

– Nije.

– Zdravlje smo ostavili na Majevici, u Posavini... Da, i u Kladnju, Gradačcu, Teočaku...

– Jesmo.

– A da nismo ne bi bilo ni biblioteke ni onih koji opstruiraju njen rad.

– Ne bi.

– Da li su oni ratovali?

– Ko?

– Opstruktori.

– Ne znam, a nije ni bitno. Bitno je zaustaviti ih da rade opstrukcije, a ko će...

– Naći će se već neko, uvijek se neko nađe.

– Nadam se.

– Kako su tvoji?

– Dobro. Valjda.

– Kako – valjda?

– Oni su pravi Tuzlaci, ja nisam. Različiti smo.

– Razumijem šta želiš reći, ali... Pa i ti si rođeni Tuzlak, zar ne?

– Jesam, nažalost.

– Da, da, shvatam... Jave li ti se ikada?

– Da, za bajrame, ponekad i onako, nenadano, ponuka ih nešto, šta znam...

– Izvini što ja ovako...

– Ma, ništa. Znaš, kad bolje razmislim, sve je to dobro i na svom mjestu, tačno onako kako treba, odnosno kako mora biti.

– Da, tako je... Nego, ideš li u tekiju?

– Ne, odavno.

– Zašto?

– Među dervišima, barem u Tuzli, istinskih derviša skoro da nema. Priča se svela na dva-tri slova.

– Zašto?

– Duga priča. U najkraćem, sve je formalizovano, površno, artificijelno, nema empatije, nema ničega, ustvari...

– Neznalice?

– Malo je reći.

– O, Bože... !

– Upravo tako.

– Pa kako ti to sad... ?

– Osama, halvet... Eto, tako...

– Pohvala individualnosti?

– Može se i tako reći.

– Veliš, Zagreb ili Beograd...

– Da.

– Tužno je to.

– To je naša realnost. Tako je, kako je. Sve to nije život, što bi rekao tvoj Kemo.

– Da, da... A ovi ovdje... Niko ništa... I nikom ništa...

– Neka ih. Svako će naći svoje, tačno u bobu.

– Baš tako.

– Odoh.

– Drži se. I sretno!