Nisam, priznajem, ispratio govor neustavnog Milorada Dodika na sramnoj i neustavnoj akademiji u Banjoj Luci 8. januara 2026. godine. Ne zato što nisam imao vremena, nego zato što sam već vidio film. Doduše, prijatelj mi je poslao video–isječak: kratko, jasno i dovoljno da se prepozna žanr.

Dodik spominje moje ime, citira me, i time mi, eto, nameće obavezu da potvrdim autentičnost citata. Pa da potvrdim: da, rekao sam da "možete ponijeti samo ono što vam se zakači na opancima". I da, stojim iza toga. Jer kad se politički program svede na opanke, prirodno je da i budućnost stane u blato.

Opasne političke poruke

Plenković u Banjoj Luci, Vučić u Mostaru - stara matrica podjele BiH, nova kulisa

A budućnost je, po Dodiku, konačno izgovorena bez šminke i bez evropskog ruža za usne:

- Ja sam možda promijenio metode, ali cilj nisam. Bosna i Hercegovina je za nas neželjeno mjesto… Nismo spremni da dajemo svoj suverenitet da idemo ko zna gdje, u neku EU koja će se brzo ugasiti.

Hvala na iskrenosti. U politici je iskrenost rijetka, ali kad se pojavi – obično je nehotice komična. Jer godinama slušamo kako je EU "naš put", a onda saznamo da je to bio samo servisni put: malo se provozamo, pa se vratimo kući – u Veliku Ideju, uveliko poznatu, uredno presvučenu i svaki put ponovo proklamovanu.

I sad je, valjda, svima jasno: EU nikada nije bila cilj. Bila je kulisa. Kao kulise u pozorištu – stoje da bi se publika zavarala da je predstava evropska, dok se iza zavjese odvija stara nacionalna melodrama. Tu nema nesporazuma, nema čak ni pluralizma. Ima kontinuitet.

Zapad ili Istok

"Ja vam nisam Slobodan Milošević" - kome je Vučić slao poruke iz Trebinja

I to onaj tvrdi, armirano-betonski: od Radovana Karadžića preko Slobodana Miloševića, pa dalje, kroz finije manire i tanje kravate, do Mladena Ivanića, i danas do Aleksandara Vučića. Razlike su kozmetičke. Cilj je isti. Metode se mijenjaju, kao softver, ali hardver ostaje identičan.

Prvo Velika Srbija. Onda – možda – Evropa. Ako Evropa pristane da bude manja od velike ideje. Ako ne, ima alternativa: ruska gubernija. Jer suverenitet je, izgleda, najdragocjeniji onda kad se dobrovoljno predaje – samo ne Briselu, nego Moskvi. To se, valjda, zove geopolitika s karakterom.

U tom kontekstu, moja rečenica o opancima nije metafora – to je inventarna lista. Sve drugo je već spakovano: institucije, ustav, međunarodno pravo, pa i elementarni stid. Ostaju opanci. I blato. I akademije koje slave datum koji ne stoji ni u jednom pravnom dokumentu, ali stoji u svakoj mitološkoj brošuri. Ironija je potpuna: dok se govori o "neželjenoj Bosni i Hercegovini", sve se radi unutar nje.

INTERVJU

Sonja Biserko: Vučićevo prisustvo iznad opkoljenog Sarajeva moralna je diskvalifikacija, čak i bez sudske presude; Miloševićev projekt je još aktuelan

Dok se zaziva suverenitet, on se koristi da bi se dokazalo kako suverenitet zapravo smeta. A dok se EU proglašava umirućom, politički diskurs ostaje trajno zaglavljen u devedesetim – kao u lošem VHS-u koji se stalno premotava na istu scenu. Zato, da završim bez patetike: Ako je politika put, onda je ovaj put blatnjav.

Ako je cilj država, onda je ova na opancima. A ako je budućnost izbor – onda je barem dobro što je Dodik, ovaj put, rekao istinu. Sve ostalo je već davno rečeno. Samo se, s vremena na vrijeme, ponovi – uz muziku, akademiju i neustavni datum.