Na vojnom polju u Jemenu posljednjih dana došlo je do značajnog preokreta. Huti su izveli snažnu ofanzivu duž obale Crvenog mora i zauzeli više strateških položaja, dok su se snage koje podržava Saudijska Arabija povukle i za sobom ostavile značajne količine naoružanja i vojne opreme.

Među zaplijenjenom opremom nalaze se oklopna vozila, artiljerijska sredstva, kamioni, municija i druga oprema američkog i saudijskog porijekla. Huti su istovremeno nastavili napade balističkim raketama i dronovima prema saudijskim ciljevima.

Poseban problem za Rijad predstavlja stanje njegove protuzračne odbrane. Zalihe presretačkih raketa su smanjene, dok se Saudijska Arabija suočava s potrebom da istovremeno štiti svoju teritoriju, energetska postrojenja i pomorske pravce prema Crvenom moru.

Huti tako, osim pritiska na saudijske interese u Jemenu, postepeno povećavaju sposobnost da ugroze i širu saudijsku sigurnosnu arhitekturu. To znači da Iran preko svojih savezničkiih proxy snaga ugrožava trgovinske koridore u Crvenom Moru i raketama prijeti Saudima remeteći njihovu energetsku infrastrutkuru i trgovinu. Strateški geldano Teheran obezbjeđuje koridore i izbjegava strateško zatvaranje od strane američko-izraelske koalicije. 

Naime, u savremenoj geopolitici više nije dovoljno kontrolisati teritoriju. Mora se kontrolisati i ono što kroz tu teritoriju prolazi – nafta, gas, roba, željeznica, ceste, luke i pomorski prolazi. Ko kontroliše koridore, kontroliše pravac, cijenu i brzinu kretanja robe. A ko kontroliše ključne tačke tih koridora, dobija političku polugu nad državama koje od njih zavise.

Zato se današnja geopolitička utakmica na Bliskom istoku i Južnom Kavkazu ne može posmatrati odvojeno.

Na jednoj strani imamo Iran koji ubrzano razvija svoju transportnu infrastrukturu kroz Armeniju prema Crnom moru. Na drugoj imamo pokušaje izgradnje novih pravaca koji bi povezali Azerbejdžan, Nahičevan, Tursku i dalje Evropu – bez oslanjanja na iransku teritoriju. Istovremeno, na jugu se ugrožavaju saudijski energetski pravci koji su upravo trebali smanjiti zavisnost Rijada od strateških pomorskih uskih grla.

Naizgled tri različite priče.

U stvarnosti – jedna geopolitička tema.

Kontrola koridora.

Iran očigledno ne želi čekati da mu se strateški prostor oko granica zatvori.

U armenskoj provinciji Sjunik gradi se tunel Kajaran dug oko 7,2 kilometra, kao dio šireg razvoja sjever–jug transportnog pravca. Istovremeno se gradi i oko 32 kilometra nove ceste od iranske granice kod Agaraka do Kajarana, sa novim tunelima, mostovima i raskrsnicama.

Na prvi pogled, to je samo saobraćajna infrastruktura.

Ali kada se cesta gradi na prostoru na kojem se ukrštaju interesi Irana, Armenije, Azerbejdžana, Turske, Rusije, SAD-a i Evropske unije, teško je govoriti samo o saobraćaju.

Kajaran zato nije samo tunel.

On je dio pokušaja da Iran osigura vlastiti sjeverni izlaz prema Južnom Kavkazu i Crnom moru.

A upravo tu počinje priča o Zangezuru.

Zangezurski prolaz, odnosno planirana transportna veza kroz armensku provinciju Sjunik između Azerbejdžana i njegove eksklave Nahičevan, geografski se nalazi neposredno uz granicu Irana.

Njegova važnost zato višestruko nadilazi njegovu dužinu.

Ako bi Azerbejdžan dobio direktnu kopnenu vezu sa Nahičevanom preko Sjunika, a zatim preko Nahičevana sa Turskom, Baku više ne bi imao istu potrebu koristiti iransku teritoriju za povezivanje sa svojom eksklavom.

I tu se nalazi ključni iranski problem.

Teheran ne strahuje samo od jednog novog puta. Strahuje od toga da bi taj put mogao zamijeniti njegovu geopolitičku funkciju.

Danas iranska teritorija predstavlja jednu od mogućih veza između Azerbejdžana i Nahičevana. To Iranu daje ekonomsku, ali i političku polugu. Direktna veza kroz Sjunik smanjila bi tu zavisnost. Još važnije, Zangezurski pravac mogao bi postati dio šire mreže koja povezuje Azerbejdžan, Kaspijski prostor, Centralnu Aziju, Tursku i Evropu. Tada bi Iran mogao biti zaobiđen. Ne bi izgubio teritoriju. Ali bi mogao izgubiti dio svog tranzitnog značaja. A to je u današnjoj geopolitici gotovo jednako važno. Jer država koja kontroliše važnu raskrsnicu ne mora biti velika da bi bila moćna. Dovoljno je da bez nje drugi ne mogu jednostavno doći od tačke A do tačke B.

Iran je decenijama koristio upravo tu geografsku prednost. Zato je za Teheran posebno važno da granica sa Armenijom ostane otvorena i pod punim armenskim suverenitetom. Iranu ta granica predstavlja direktnu vezu prema državi Južnog Kavkaza preko koje može pokušati ostvariti pristup sjevernim tržištima i Crnom moru. Ako se taj prostor pretvori u međunarodni koridor koji će prvenstveno služiti povezivanju Turske i Azerbejdžana, uz smanjenu potrebu za iranskim pravcima, regionalna pozicija Teherana počinje se mijenjati.

Zato Iran gradi Kajaran.Ako mu neko pokušava smanjiti vrijednost postojećih pravaca, Teheran pokušava izgraditi nove. Ako se razvijaju koridori koji zaobilaze Iran, Iran razvija koridor koji ga povezuje sa Crnim morem. Tu se sudaraju dva koncepta povezivanja Evroazije. Jedan ide od Centralne Azije preko Kaspijskog mora, Azerbejdžana, Nahičevana i Turske prema Evropi. Drugi ide od Irana preko Armenije i Gruzije prema Crnom moru i dalje prema Evropi i Rusiji.

A između tih geopolitičkih pravaca nalazi se nekoliko desetina kilometara armenskog Sjunika.

Zato Zangezur nije samo pitanje Azerbejdžana i Armenije.

To je pitanje Irana.

To je pitanje Turske.

To je pitanje Rusije.

To je pitanje evropskog pristupa Centralnoj Aziji.

I, naravno, pitanje američkog nastojanja da se razvijaju transportni pravci koji bi smanjili zavisnost od Rusije i Irana. Međutim, ovdje treba biti precizan.

Zangezurski prolaz sam po sebi ne znači automatsko "isključenje" Irana iz regionalne trgovine. Iran i dalje ima vlastite transportne pravce, luke, granice i mogućnost da razvija alternativne rute. Ali ako se značajan dio trgovine između Centralne Azije, Kavkaza, Turske i Evrope preusmjeri na pravce koji zaobilaze Iran, onda se smanjuje njegova mogućnost da svoju geografsku poziciju pretvara u ekonomsku i političku prednost. To je ono što Teheran pokušava spriječiti.I zato je priča o Zangezuru direktno povezana sa pričom o Kajaran tunelu. Ali geopolitička slika tu ne završava. Jer nekoliko hiljada kilometara južnije događa se ista stvar – samo na moru.

Saudijska Arabija je desetljećima pokušavala smanjiti svoju zavisnost od Hormuškog moreuza. Njena East–West naftovodna infrastruktura omogućava transport nafte sa istoka zemlje prema luci Janbu na Crvenom moru, čime se dio izvoza može preusmjeriti mimo Hormuza.

To je upravo ono što država radi kada shvati da joj je jedan koridor strateški previše važan.

Gradi alternativu. Ali problem nastaje kada i alternativa postane ranjiva. Obustava protoka nafte kroz East–West naftovod, uz napade na područje Janbua i pritisak na pomorske pravce Crvenog mora, pokazuje koliko je malo potrebno da se poremeti lanac koji izgleda stabilno dok funkcioniše. Odjednom se postavlja pitanje: Ako ne može Hormuz – može li Crveno more? Ako ne može Crveno more – može li naftovod? Ako ne može naftovod – gdje će nafta?

Tu se vraćamo Iranu.

Hormuz nije samo iranski geografski susjedstvo. On je jedna od najvažnijih energetskih tačaka svijeta. Bab el-Mandeb nije samo moreuz između Crvenog mora i Adenskog zaljeva. Suez nije samo kanal. To sve su prekidači svjetske ekonomije.

Kada jedan od njih počne da se zatvara ili postane nesiguran, geopolitički rizik se gotovo trenutno pretvara u ekonomsku cijenu. Nafta poskupljuje. Osiguranje brodova poskupljuje. Transport poskupljuje. Roba poskupljuje. A onda se geopolitički problem prelijeva na običnog potrošača hiljadama kilometara dalje. Zato je pogrešno ovu priču posmatrati samo kao sukob Irana i njegovih protivnika. U pozadini se vodi mnogo veća borba.

Ko će kontrolisati glavne komunikacijske arterije Evroazije u narednim decenijama?

Turska želi postati centralni most između Azije i Evrope. Azerbejdžan želi biti ključna karika između Kaspijskog mora i zapadnih tržišta. Rusija pokušava sačuvati svoje tradicionalne veze prema Kavkazu i jugu. Iran želi zadržati status tranzitne sile i razvijati alternativne pravce prema sjeveru. Evropa traži nove izvore energije i nove trgovačke rute. Sjedinjene Države podržavaju povezivanje koje treba smanjiti zavisnost evropskih i azijskih tržišta od ruskih i iranskih pravaca.

A Kina i druge azijske sile žele da roba do Evrope stigne brže, sigurnije i uz što manje političkih prepreka. U toj igri kilometri ceste postaju geopolitičko oružje. Tunel postaje strateški objekat. Luka postaje instrument moći. Naftovod postaje pitanje nacionalne sigurnosti. A jedan planinski prolaz može vrijediti više od čitavih političkih deklaracija. Zato se Kajaran ne može posmatrati izolovano. Zato se Zangezur ne može posmatrati samo kao armensko-azerbejdžanski problem. Zato se Hormuz ne može posmatrati samo kao pitanje Irana i Zaljeva. I zato se Bab el-Mandeb ne može posmatrati samo kao pitanje Jemena. Sve su to tačke iste globalne mape.

Mape kojom se određuje ko će sutra kontrolisati kretanje energije, robe i kapitala između Azije, Bliskog istoka i Evrope.

Iran je toga očigledno svjestan. Zato ne čeka da mu neko zatvori vrata. Gradi vlastita. Kajaran je jedno od tih vrata. Zangezur je potencijalna kapija koja bi Iran mogla zaobići. Hormuz je njegova južna poluga. A Crno more predstavlja jedan od mogućih sjevernih izlaza. Kada se sve to stavi na jednu kartu, postaje jasno da se danas ne vodi samo borba za teritorije. Vodi se borba za pravce. Jer teritorija bez komunikacija može biti izolovana. Ali država koja kontroliše komunikacije može postati nezaobilazna. I zato će se u narednim godinama prava geopolitička bitka Evroazije voditi ne samo oko toga ko će kontrolisati koju teritoriju, nego i oko mnogo jednostavnijeg pitanja:

Kojim će putem sutra prolaziti energija, roba i novac?

Od odgovora na to pitanje zavisit će i raspored političke moći od Crnog mora do Perzijskog zaljeva.