“Dvadeset pet godina je prošlo i ništa od onog čemu sam se nadao, zapravo, realno očekivao, nije se desilo. Doduše, podosta je onih kojima su se ‘nadanja’ ispunila, pa i iznad njihovih očekivanja, ali takvo šta nije moglo bahnuti ni od kuda, jer je samo po sebi beznačajno i neodrživo, dakle, neko ih je snažno podupirao, a taj neko smo mi, niko drugi do mi”
Prethodni članak
Gdje su svirale gusle, zavihoriše se ljiljaniSljedeći članak
Kome pisati, zašto pisati
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo