SKICA ZA PORTRET SAMOTNOG POPODNEVA

“Kad sam bio u logoru, jednog jutra dođe do mene neki tip u civilu i reče da pođem s njim. I pošao sam, a jedva sam mogao hodati. Dugo smo šutke pješačili meni nepoznatim putevima i stazama. Bio sam siguran da me želi ubiti, ali ni najmanje se nisam plašio, naprotiv, da mi dragi Bog oprosti, željno sam to očekivao. Metak u glavu i to je to. Eto oslobođenja. Ali, ništa od toga”

Piše: Sadik IBRAHIMOVIĆ

Lijep, sunčan oktobarski dan. Na brdu Ilinčica šarenilo prekrasnih, katkad i teško spoznatljivih kaleidoskopskih boja. Dugo gledam u njih, dok još mogu. Ubrzo ih neće biti. No, šarenilo je i oko mene, pa uzimam metlu i metem lišće popadalo po avliji. Svakog dana to radim. Moram. Preskočim li jedan dan, a dešavalo se pa znam, hodat ću po dubokom od raznobojnog lišća istkanom tepihu. Naizgled sizifovski posao, ali nije. Ubrzo, baš kao ni čudesno lijepog šarenila boja na Ilinčici, svehlog i opalog lišća u mojoj avliji više neće biti. Kiše i vjetrovi raspršit će lišće na sve strane, razodjenuti stabla, razgolititi ih i, na koncu, svu tu čaroliju u koju, kako rekoh, netremice gledam dok još mogu dokusurit će ljuta zima i prekriti duboki snijeg.

Završavam posao i gledam na ulicu. Očekivano, nigdje nikog. U susjednoj avliji, iza leđa moje kuće komšija M. cijepa drva. Drugi je dan kako to radi, a posao nije veliki. Često pravi pauze. Danas, čini mi se, češće nego jučer. Nema snage, potrošen je.

M. je demobilizirani pripadnik Armije RBiH i “demobilizirani” logoraš. Preživljava od skromne invalidnine, mentalno je jak, ne jadikuje, ne žali se (u jednom od naših razgovora izrekao je bezmalo pa gnomsku sentencu: “Žalio se ili ne žalio, isto mi je. Pa, ako je već tako, a jeste, zašto da se žalim?”), ne traži ništa ni od koga, ali, uslijed logoraških tortura kroz koje je prošao i teškog života koji će uslijediti i potrajati do danas, fizički je slab, iznemogao i, premda još relativno mlad, na staračkoj deredži.

Rado bih mu pomogao, ali, zbog bolnih leđa, ne mogu i ne smijem. Pomognem li njemu, odmoći ću sebi i narednih pet-šest dana, leđa užarenih kao pećnica, tegobno odbolovati. Zna to M., pa mi ne zamjera.

Stoga, u znak svojevrsnog iskupljenja, odnosim mu zdjelu sa smokvama. Doslovno ih je progutao, potom sjeo, iz džepa izvadio duhankesu, smotao dvije cigarete i ponudio me. Uljudno sam odbio, znam kakav smrad puši.

– Hvala ti. Kao da si znao šta mi treba. Jako sam iscrpljen i šećer mi je skroz pao – reče.

– Ma, ništa. Kakav si sad?

– Odličan.

– Nego – opet će M. – ove smokve su me podsjetile na nešto. Kad sam bio u logoru, jednog jutra dođe do mene neki tip u civilu i reče da pođem s njim. I pošao sam, a jedva sam mogao hodati. Dugo smo šutke pješačili meni nepoznatim putevima i stazama. Bio sam siguran da me želi ubiti, ali ni najmanje se nisam plašio, naprotiv, da mi dragi Bog oprosti, željno sam to očekivao. Metak u glavu i to je to. Eto oslobođenja. Ali, ništa od toga. Kad smo došli do njegove kuće, rekao je da ću kopati temelje za izgradnju štale. Dao mi je alat i otišao. Bio sam užasno gladan i osvrtao sam se naokolo tražeći bilo šta za jelo. I tad sam, uz jednu od pomoćnih zgrada, ugledao neveliko stablo smokve prepuno plodova. Mislio sam da mi se priviđa, jer otkud smokva u našim krajevima, ali kad sam prišao bliže, vidim, zaista prava smokva, lopindža, ista k’o u Dalmaciji ili Hercegovini. I obrstim je, sve pojedem, do posljednjeg ploda. Malo iza toga, eto tog tipa, nosi flašu vode. Odmah baci pogled na stablo smokve, a vjerovatno me je i vidio, ali nije htio reagirati, pa mi veli:

– Ti, Turčine, obra smokvu?

– Jesam. Bio sam gladan.

– E, neka si! To je tvoja… Kako vi ono kažete?

– Nafaka.

– Tako je! Vidiš kako smo mi dobri prema vama! Pazimo vas, ‘ranimo, a vi se okrenuli protiv nas, ‘oćete da nas nema, da ‘odže riču na sve strane, da na srpskoj zemlji pravite džamairiju, a nije to lijepo, nije i neće vam proći! A, reci mi, ti to sigurno znaš, je l’ se kaže džamairija ili džamahirija?

– Kako god vama odgovara. Moje je da radim i slušam.

– Vidi, vidi! Pa, ti si neki pametan Turčin! Sad vidim zašto su mi baš tebe preporučili! Znaš čuvati jezik! Nego, slušaj! U logor se nećeš vraćati! Ovdje ćeš ostati! Posla ima mnogo, a kad sve završimo, ideš u razmjenu, ideš kući! Eto, tako! I, za tvoje dobro, nastavi biti pametan! Je li jasno?

– Da.

M., ne dovršivši priču, naglo zašuti, kao da je iz sebe istresao tačno odmjerenu količinu unutarnjeg tereta, pa, kako mi je to bilo jasno, zašutio sam i ja, od muke, od čega li već, ipak zapalio ponuđenu mi smrdljivu cigaretu i zagledao se, dok još mogu, u prekrasno šarenilo boja na Ilinčici. Jer, ubrzo ih neće biti.

PROČITAJTE I...

U petnaestodnevnim borbama na Majevici uništena je jedna četnička praga samohotka i tenk T-55, uz to je poginulo između 70 i 100 četnika. Zarobljeno je osamdesetak pušaka, jedan PAM, jedan PM M-84, dva MB 82 mm, dva MB 60 mm, dosta municije, jedna induktorska telefonska centrala. Zarobljen je 61 četnik, a izvučeno ih dvadeset četvero poginulih. Među zarobljenicima su uglavnom bili ugljevički Srbi, ali i jedan stanovnik Beograda

Držim u ruci njegovo pismo napisano i odaslano 1996. godine. Čitam ga i, premda sam o Flanaganu već pisao, naprosto ne mogu odoljeti snažnom porivu da ga se ponovo prisjetim, napose njegovog pisma. Evo ga: “Dragi prijatelju, nadam se da si živ i da si na istoj adresi koju si mi svojedobno dao, a ako nisi (mislim živ, čuo sam za rat u Bosni), moje molitve su s tobom”

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!