fbpx

Sito-štampa kod Fike

Od zarađenih para kupio sam “Čajavec”, pojačalo za buduće nastupe “Siktera” i “Sing-Singa”. Znao sam navratiti ponekad da vidim kako ide štampa, da maznem neki kolor-film iz frižidera zaostao iza Olimpijade, da pomognem na sat-dva jer nisam ništa imao raditi taj dan. Nije prošlo mnogo vremena, a Olimpijski muzej zapaljen je granatama i izgorio je do temelja

 

 

Piše: Nebojša ŠERIĆ ŠOBA

Svaki put kad su mi trebale pare za neko more, pojačalo ili skije stari bi našao nekog da me primi na posao na određeno vrijeme. Taj je znao da ću ja zabušavati i blejati u plafon koliko je to i teoretski i praktično moguće. Rad mi je bio najveći neprijatelj, a vrijeme provedeno daleko od raje i šuplje priče totalna tortura. Ipak, raja mog starog primila bi me zbog njega, da možda i ja nešto naučim, da možda postanem odgovorniji i samostalniji.

Nisam prezirao rad, mrzio sam ga. Za mene je to bilo nepotrebno zlo. Mislio sam ionako da pare padaju s neba i da bi sve trebalo biti besplatno, pogotovo gitare “Fender” i “Marshall” pojačala. Nije da nisam nikad prije ništa radio i na kraju ipak bio zadovoljan i lovom i onim što sam za nju kupio, postojao je taj elementarni otpor “višoj sili”. Kako sam bivao stariji, tako je rad postajao nekako lakši, prihvatljiviji, neizbježno “nužno zlo”.

Jednog sam dana zakukao starom. Godina je bila 1990. Stari se nije mnogo mislio, okrenuo je telefonom Fiku Saletovića u Olimpijski muzej. Fiko je u podrumu muzeja držao svoju sito-štampu. Nema ko od kreativaca u gradu nije znao Fiku Saletovića, to jednostavno nije bilo moguće. Njegov brat Džafer bio je jedan od najboljih prijatelja mog oca. Išli smo stalno u ribolov na Jablaničko jezero, noćili tamo i vraćali se praznih ruku.

Saletovići su posebna sorta. Tri brata, Miki, Džafer i Fiko, bili su kao braća Dalton, samo bez četvrtog člana. Nevjerovatna ekipa dobrih duša s osmijehom na licu ma šta da se desi. Primljen sam na posao. Na neviđeno. Nije se nešto posebno radilo preko dana jer to nikome nije odgovaralo, osim ako je bio u pitanju neki hitan posao. Popodne bi se brzo skupila ekipa i rad bi počeo.

Na samom početku slagao sam printove na posebne metalne slagalice i prao sita acetonom nakon rada, što je bio užasno zagušljivo, ali kad si mlad, sve je lakše. Nisam bio navikao da moje “svilene ruke” odjednom izgledaju prljavo – život grafičara ipak je vidljiv na rukama onih koji taj posao rade.

Interesantan dio posla bio je pravljenje priprema za štampu, što je zahtijevalo vrijeme provedeno u crno-bijeloj laboratoriji. Slijedilo bi navlačenje sita fotosenzitivnom emulzijom i njeno sušenje u tamnoj i toploj komori. Kasnije bi se to eksponiralo jakim lampama preko sita i sapiralo da bi boja mogla prolaziti ondje gdje je emulzija ostala neeksponirana. Sve mi je to već bilo jasno jer sam na ALU “odradio” dosta fotografije.

Dok se radilo, cugala se “Dalmatinka”, što nije utjecalo na kvalitet štampe, ali je stvaralo probleme koji su se nosili kućama. Nisam htio piti brlju i raditi u isto vrijeme, ali nekad bi se omaklo i sutradan bih zažalio.

Kod Fike nikada nije bilo dosadno. Za vrijeme rada padale bi anegdote o njegovoj trabakuli koju je godinama vozao po Jadranu, o posadi koja se nakrka pa spuca pramcem u mol, a cijelo se mjesto sjati da vidi kako Bosanci “parkiraju”.

Neko od prijatelja ili mušterija stalno je bio prisutan. Fiko ih je sve puštao da uđu u štampariju. Nekada je znalo biti više likova kod Fike nego u nekom popularnom kafiću. Smjenjivali su se svi gradski dizajneri i kreativci, raja s ALU i ASU, svi su voljeli Fiku i rado posmatrali kako radi.

Kad sam se malo uštelio, porasla je i odgovornost, poturao sam papire ispod sita i vodio računa da su otisci kako treba, da jače pritisnem raklom, da se boja osušila pa treba proprati sito. Malo-pomalo, dogurao sam na poziciju da vučem raklom, a da drugi rade ono što sam ja jučer. Kada bi dolazio ozbiljniji posao, Fiko bi uzeo raklu nazad.

Jednom prilikom štampali smo ediciju radova Franje Likara pa je bila potrebna koncentracija i kvalitet, nije bilo cuganja ni bespotrebne priče. Na kraju nam je Franjo potpisao po print za dobro urađen posao (ko zna gdje je to sad).

Bilo je i drugih pogodnosti rada kod Fike. Gdje god bi se pojavio s Fikom, u bilo kojoj kafani imao si prolaz, upad u svaku diskoteku bio je zagarantiran; svaka su se vrata otvarala.

Stalna mušterija bila nam je picerija “Galija”, radili smo im sve: od vizitkarti do menija. Oni su tada bili najpopularniji u gradu. Gazda picerije (Almir ako se ne varam) svraćao je često u štampariju da vidi kako ide posao, osmijeh od uha do uha. Jednom prilikom, kasno uvečer, nakon što se posao otegao i nakon urađenih nekoliko hiljada otisaka, Fiko je pljesnuo rukama i rekao: “Idemo u Galiju!” Uzeli smo taksi i pravac picerija. Sjeli smo za stol, a Fiko kaže: “Naruči što god hoćeš.” Uzeo sam najveću pizzu sa svim što je bilo sa strane. Mrtav-gladan, sve sam spucao i zalijevao s čim sam stigao. A onda se Fiko trznuo za novčanik da plati, a konobarica odmahnu rukom i kaže: “Ništa ne brinite, kuća časti.” S druge strane picerije gazda je mahao rukom, a mi smo uzvratili osmijesima i gestikulacijama.

Završio sam svojih mjesec “bauštele” kod Fike, došlo je vrijeme da se ide dalje. Od zarađenih para kupio sam “Čajavec”, pojačalo za buduće nastupe “Siktera” i “Sing‑Singa”. Znao sam navratiti ponekad da vidim kako ide štampa, da maznem neki kolor-film iz frižidera zaostao iza Olimpijade, da pomognem na sat-dva jer nisam ništa imao raditi taj dan. Nije prošlo mnogo vremena, a Olimpijski muzej zapaljen je granatama i izgorio je do temelja. Otišla su i braća Saletović. Prvo je umro Džafer, za njim Miki, a onda na kraju i Fiko.

Ponekad u svom ateljeu moram koristiti aceton koji me iste sekunde u mislima vrati u staru štampariju. Pored mene, u tom momentu pojave se Fiko i kompanija, na trenutak nestane i Brooklyna, i New Yorka, i Amerike, a ja se najednom osjetim trideset godina mlađim.

PROČITAJTE I...

U dubokoj sam dvojbi jer znam šta me u toj firmi čeka – kurtoazan prijem, isti takav razgovor, prežvakane opservacije o teškom sveukupnom stanju i, na koncu, vremenski neodređeno obećanje da će za mog sina posla biti, da je trenutno tako kako jeste, da potrebe za novim uposlenicima nema, ali prvom zgodnom prilikom, dakle, kad se ukaže prazan prostor, bit će pozvan i primljen u stalni radni odnos. Potom ćemo se učtivo rastati, on će me ispratiti do vrata, pružiti ruku, reći da će sve biti u redu, da ništa ne brinem i, čim napustim prostoriju, s olakšanjem odahnuti i u zaborav potisnuti sve ono o čemu smo razgovarali

Osokoljen uspjesima u prethodna dva dana, agresor kreće u opsežnu ofanzivu na naše nove položaje. Dobro pripremljeni, formacijski raspoređeni i uklinjeni između Bajića i Vitanovića, dočekujemo ih to snježno jutro jači nego ikada. U četverosatnoj bici na Baićima naše snage nanose strahovite gubitke agresoru. U velikom kontraudaru zarobljavamo im četiri oficira i dvadesetak vojnika

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!