Čovjek se, po nekoj inerciji, voli prisjećati svog “jučer” koje nerijetko glorificira i opisuje u superlativima, iako mu je “danas”, možda, neuporedivo bolje i komfornije. U toj opsesivnoj nostalgiji i žalu za prošlošću nerijetko zaboravljamo sadašnjost, a o budućnosti da i ne govorimo, ili, kako bi hafiz Bugari volio kazati: “Ne živi ni u perfektu, ni u futuru, nego u prezentu”

Na ravnom putu vozači najčešće zaspe i tako stradaju, dok ih je malo koji će zaspati na makadamu. Makadam razdrma i rastrese i najpospanijeg vozača. Iskušenje je makadam. Ono ima za cilj da nas drži budnima i ne dopusti nam da utonemo u bezbrižni san koji bi nas mogao odvesti od Njegove milosti i blizine. Nije li i u našem narodu ostalo da trebaš metnuti barem piljak u obuću da te žulja čim osjetiš da ti je sve potamam

A, onda je došla još jedna slika. Slike, zapravo. Ne znam kad su nastale, ali znam da su došle u njegovom mjesecu – rebiul-evvelu. Ne tako davno, prije nekoliko godina, tu blizu tog Pazarića, svirepo je ubijeno jedno dijete. Plakali smo od jada i čemera. Plačemo i danas. Boli. Ledi krv u žilama. I ovaj Pazarić, i svi drugi pazarići po Bosni i Hercegovini. I oni za koje znamo, i oni za koje ne znamo. A volimo Poslanika

Kao i većina nas, živim i krećem se u krugu ljudi koji, u većoj ili manjoj mjeri, kockaju, i to već dvadesetak godina. Upravo je toliko vremena prošlo otkako sam se ugnijezdio u studentske klupe, ali i u studentske domove. Jedni su u njima predano učili, drugi oformili džemat i družili se, treći se do besvijesti dodvoravali gdje su god stigli, četvrti se motali oko djevojaka, peti uživali u tome da prave nestašluke... Gotovo ih je sve vezala ista poveznica – kladionica

Da bi se domogao žene za kojom je godinama žudio, osmislio je pakleni plan. Njen muž, koji je bio odavno nestao, poslat će joj, k’o biva, pismo, ona će ga donijeti njemu, hodži, a on će joj to pred svima pročitati. Muž će poručiti ženi da mu se ne nada i da se treba udati za prvu priliku

Muhammed, a. s., iz svoje bi sobe provirivao i gledao ashabe kako klanjaju. Nije im se mogao pridružiti. Tek ponekad bi ga izveli među sobom. Drhtavim glasom im je rekao: “Tako mi Allaha, ne bojim se da će vas uništiti siromaštvo. Bojim se dunjaluka za kojim ćete trčati kao što su trčali oni prije vas pa će vas uništiti kao što je i njih uništio”

Na kahvu je odavno prestao izlaziti, a cimerima se izvlačio kako se želi posvetiti gradivu i učenju. Kutiju “Drine” uglavnom je viđao u izlozima. Kada bi se zavrnulo da ima hljeba i šećera, niko od njega ne bi bio sretniji. Možda su roditelji u pravu!? Možda i jeste najbolje završiti ovu agoniju od studiranja i vratiti se kući

Obilazim, fotografiram i pokušavam izvući podatak više, što, očigledno, privlači pažnju katolika koji žive nedaleko od “jevrejskog groblja”. Prilazi starija žena i zagonetno me posmatra. Pitam, zna li mi kazati nešto više o umrlima u groblju. Sliježe ramenima i veli da je o njima najviše znao pokojni Marić. Zanimljivo, na to sam često nailazio: O tome je najviše znao pokojni ovaj, ili rahmetli onaj...

U jednom selu, blizu mog, bio je nastavnik koji je redovno obarao, ponekad i na godinu, svoje đake, mahom komšije. Ne bi tu bilo ništa neobično da je predavao neki bitan predmet. Predavao je fizičko. Stvarno, pasti na godinu iz fizičkog!? Nikada se nijedan roditelj nije odvažio da mu ode do vrata i protestira. Niko ga nije volio, ali je i on bio “Vi”

Sada baš ribarim i, čini mi se, opasno sam se navukao. Ulova ima pa me smatraju ozbiljnim ribolovcem, ali je to, s moje tačke gledišta, i dalje puki amaterizam u kojem dominira želja da se šćućurim kraj jezera i uživam u ambijentu. Dokazati mogu lahko. Recimo, još ne znam napraviti razliku između šarana i babuške. Toliko o tome

Podržite nas na Facebooku!