Teško je reći kada me je piromanija uhvatila, možda sam je fasovao posmatrajući svog oca dok je strpljivo i iskusno potpaljivao peć “Kreka Weso” kad bi zima udarila kroz procjepe na vratima i prozorima. Nisam kriv za požar na Čaršiji 1973. godine, bio sam odveć mali, iako ni to nije apsolutno isključeno
 pretrpio je ozbiljne opekotine. Digla se velika prašina, došlo je to do komande garnizona i onda su se svi, da oprostite, usrali.</p>
<p>I gle čuda, pod stare dane dočekao sam vatru i temperature kakve nisam prije mogao ni zamisliti. Zaposlio sam se u art-livnici bronce i aluminija gdje svakodnevno gledam u plamen koji topi metal dok ne postane tečan poput vode. Uvučen u debele kožne jakne i kecelje, s vatrostalnom maskom i rukavicama, s divljenjem gledam u vatru koja je s nama toliko dugo i koja nam toliko mnogo znači.</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Kako pronaći tračak nadeSljedeći članak
Izmišljanje tople vode i ostalo
PROČITAJTE I...
Kad se traži – svašta se nađe
Tu su i očeva pisma. Pita me šta da radi s mojim stvarima koje su ostale u Sarajevu, sa starim oštećenim skulpturama i kako ih popraviti. Tu je i izvještaj o njegovoj operaciji. Poslao je gomilu slika iz njegove mladosti, iz FIS-a, s rukometnih i košarkaških utakmica, duela Prve i Druge gimnazije, ribolova na Ramskom jezeru, linkove za gomilu videomaterijala snimljenog za vrijeme rata u Fočanskoj ulici
Sito-štampa kod Fike
Od zarađenih para kupio sam “Čajavec”, pojačalo za buduće nastupe “Siktera” i “Sing-Singa”. Znao sam navratiti ponekad da vidim kako ide štampa, da maznem neki kolor-film iz frižidera zaostao iza Olimpijade, da pomognem na sat-dva jer nisam ništa imao raditi taj dan. Nije prošlo mnogo vremena, a Olimpijski muzej zapaljen je granatama i izgorio je do temelja