fbpx

Miris baruta nikad ne izlazi iz nozdrva

U tom momentu Alen se okrenu prema meni i pogleda me. Ništa nije rekao, samo je slegnuo ramenima, podigao redenik svoje osamdeset četvorke sa zemlje i iskočio preko grudobrana. Cijela se šuma tresla. Kroz tutnjavu sam čuo kad je uzviknuo: “Ojhhaaaaa, đe ste, braćo Srbiiiii”

Piše: Amir HASANOVIĆ

 

Petnaesti je novembar 2019. godine. Neplanirano, potpuno iznenada odlučismo nas nekoliko prijatelja otići na Majevicu. Čisto iz radoznalosti. Da vidimo kako to danas izgleda. Začudo, od rata niko od nas četverice nije bio na tim mjestima, a na njima su se vodile neke od odlučujućih bitaka.

Stigavši gore, uputili smo se na dio prema koti Jelica. Ništa se nije promijenilo. Još ni staza nije zarasla. Možda lovci hodaju tuda pa zato…

Nakon nekoliko minuta dolazimo do naših linija. Zapečaćeno, zastalo u trenutku, u vremenu. Još se lijepo prepoznaju tranšeje i urušene zemunice. Iz jedne vire natruhle izhrđale ručke nosila za ranjenike.

Idemo polahko u podnožje šumice. Okrećući se oko sebe, gledao sam drveće. Tamo desno, veliko stablo bukve dopola je ležalo na uzvisini brežuljka ispod kojeg je vodio šumski put. Asif upita je li ovo ono mjesto. Jeste, rekoh, to je. Nisam imao nikakve sumnje jer je sve bilo kao nedirnuto. Samo se ponegdje uočavao taj zub vremena.

Zažmirim i udahnem. Još mogu osjetiti miris baruta i paljevine koji se taj dan širio ovuda, šumom i cijelim proplankom. Kao da je čovjek u nekoj vremenskoj mašini. Zažmiriš, udahneš i ideš brzo, godinama unazad.

A sjećam se svega, itekako se sjećam…

Taj augustovski dan 1994. godine bio je iznimno topao. Sjećam se da smo se praktično leteći približavali šumarovoj kući. Svi koji su nam dolazili u susret vikali su na sav glas da je gotovo – linije su pale, četnici idu prema obližnjem visu. Trčeći uzbrdo, mogli smo čuti jedino ritmičan bat čizama i zveckanje oružja. Samo bi, ponekad, tu ritmičnost poremetio drugi bat čizama, onih po utabanom putiću po kojem su vojnici trčeći nam u susret nosili ranjenike.

Alen je išao ispred mene. Ponekad bi se okrenuo, tiho pogledao iza sebe s polusmiješkom na usnama i izgovarao: “Hajde, duhandžije, brže, brže”, pritom namigujući.

Pucnjava je već odavno prestala. Rekoše nam da se, ako ih mislimo iznenaditi, moramo sjuriti u šumu.

Tako je i bilo. Za tili čas trčali smo niz šumu. Iznenađeni četnici tamam su se bili ukopavali, nisu ni primijetili da dolazimo. Uskoro je u tranšejama nastao pakao.

U tom haosu nismo uočili pojačanje koje im je pristizalo s desne strane. U trenu se nas sedam ili osam našlo u klinču.

Pala je jedna, pa zatim druga bomba. Zaklonjen za stablo jele, imao sam dobar pogled. Čuo sam da neko viče da je ranjen. Bili su nam veoma blizu. Držali su nas pod teškom vatrom. I još gore, nismo mogli vidjeti kretanje agresorskih vojnika ispred nas.

U tom momentu Alen se okrenu prema meni i pogleda me. Ništa nije rekao, samo je slegnuo ramenima, podigao redenik svoje osamdeset četvorke sa zemlje i iskočio preko grudobrana.

Cijela se šuma tresla. Kroz tutnjavu sam čuo kad je uzviknuo: “Ojhhaaaaa, đe ste, braćo Srbiiiii?!” S njegovim mitraljezom sastavila se strašna kanonada minobacačkih granata koja se sručila na samu ivicu šume i proplanka.

Stisnem zube, udahnem i ustanem. U momentu kad sam istrčao ugledao sam četnike po zemlji. Koji tren, koju sekundu kasnije, Alen je pao na koljena. Onda ga je pogodio još jedan rafal. Pao je polahko stišćući redenik lijevom rukom.

Preskočio sam preko oborenog drveta koje nam je bilo zaklon, uhvatio ga za noge i odvukao za brežuljak. Uzeo sam ga na ruke. U tom momentu samo je pustio dugi uzdah rukom me držeći za rukav jakne.

Putićem pored nas pristizalo je još naših vojnika. Nešto su govorili, a onda nas je zapljusnula još jedna kanonada. Minutu poslije, samo su se čuli pucnjava pješadijskog oružja i povici naših momaka koji su četnike tjerali preko proplanka.

Dolje na međi zapomagao je ranjeni četnik uporno ponavljajući: “Oj, majko, oj, majko, ojjjj…” Okrenem se, vidim Asifa. Stoji pored mene. Ustanem, odbacim redenik iz Alenovih ruku. Skupa ga iznesemo na ravan i položimo na zemlju. Asif skida prsluk i prekriva Alenovo tijelo preko prsa i glave. Otišao je šehid naš, ako Bog da, Alen Salihović. Trenutak kad si tu, a nisi tu. Tu si tijelom, a razumom i dušom negdje daleko. Uistinu oni nisu mrtvi, oni su živi, samo mi ne znamo.

Mlađi momak koji je bio s nama u ovom obilasku, Elvis, šutke me promatrao. U neko doba, Asif uzdahnu i tiho reče: “Jah, tako bi. Hajmo, valja nam sići, omrknut ćemo…”

Išli smo tiho, bez razgovora. Asif s rukama na leđima ispred nas, prvi… Elvis me povuče za rukav, pita šta mu je. Ma ništa, rekoh.

Nastavismo.

Nekako u pola brda Asif uspori, onda stade i okrenu se: “Vidiš, Elvise, sjećanje na hrabre ljude, heroje, šehide, nije puko ime urezano u kamen ili fotografija u knjizi. Sjećanje je ovo što Amir ispriča, mada ja nemam snage za to, a i zaboravilo se, stari se, 62. je na pragu. Pa, eto, pamti. Ne zapamtite li i ne opominjete li, završit ćete isto ovako, u šumama i potocima, kao i mi jer nam naši nisu pričali i nisu nas opominjali.

Elvis je gledao u njega, pažljivo, kao u nekog starog profesora.

Hajmo sad, reče Asif, stavi ruke na leđa i krenu polahko i pogureno uzbrdo. A već sljedećeg momenta ja sam ga vidio te 1994, kad se isto ovako ispred mene penjao uz ovo isto brdo. Samo da Allah da da nam se ne ponovi, samo da da…

PROČITAJTE I...

Nakon što je Nedžad, ne bez napora i svako malo brišući znojno čelo, pročitao pitko i vješto sročen sažetak voluminozne knjige, red je došao na promotore, ali, premda obojica više no kompetentni, opet nažalost i na opće čuđenje i komešanje prisutnih u sali, o samoj knjizi nisu rekli gotovo ništa. Nedžad je, pak, i začuđen i zatečen, oborene glave netremice gledao u imaginarnu tačku, komešanje i šaputanje u publici bivalo je sve jače

“Edine, jesi li normalan? Vrati se u rov. Edineeee....!”, vikao je iz sveg glasa Osman. Agresorska pješadija nadirala je lijevim krilom zaštićena “pragom” i tenkom, koji su bjesomučno tukli po liniji. A Edin, slijep i gluh za sve oko sebe, smirenim, uvježbanim pokretima razvlačio je “zolju”, postavio je na rame i nanišanio pravo u grdosiju koja se uz brektanje i huku kretala naprijed. Odjednom mi se činilo da se to događa negdje drugdje, u nekoj drugoj stvarnosti, nisam registrirao nikakve zvukove, sve kretnje bile su kao na usporenom filmu

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!