fbpx

Bošnjaci na Ćabi: U ŠURDUFU

Kad izgladnimo, zajedno jedemo, a redovito pružimo i devedžiji da i on založi. Uvijek kad bi što založili, otac bi moj ispušio po jednu cigaru u medeni kus, ali bi mu se iza cigare vazda zadrijemalo, pa bi se naslonio pokrivši se čevrmom po glavi, a meni bi tada rekao:

 

Ja sam bio još mlad, oko dvadesete moje godine, kad sam išao na Ćabu. Ocu je bilo oko pedeset i bio je još dobro u snazi. Ama onaj vakat i zeman! Što ono reknu, mogao si proći preko svijeta i noseći tepsiju dukata na glavi a da ti se ništa ne dogodi. Svijet bio sit i dobar. Svako svakom išao na ruku i nije bilo kao sad nekakvih stotinu tarafa i stranaka. Stariji se ljudi poštivali i pazili, a mlađarija slušala i imala svoj stid i poniznost.

Kad kogod od zgodnih ljudi naumi da ide na Ćabu i učini dovu u džamiji, sva bi se kasaba tome veselila i šenluk bi se provodio.

Nije to šala, toliki put poduzeti pa vidjeti svijeta, a i troškove tolike podnijeti.

Ja sam sa svojim ocem krenuo pred ramazan, jer smo namjeravali s nekim još hadžijama da pogledamo usput Stambol, pa onda da se zadržimo više dana u Medini. Nakon što smo u Stambolu ispostili ramazan, sedmi dan Bajrama krenemo lađom preko mora u Misir. U lađi je bilo puno svijeta iz raznih krajeva sve samih hadžija. Tu si mogao čuti mnoge jezike: arapski, turski, ruski, grčki, arnautski, bugarski i dr. Svak veseo i zadovoljan. Sve su to bogati ljudi, koji su ponijeli dosta novaca, pa se svačim mogu namiriti. Ne žali se na takom putu potrošiti.

Izgubio neko od hadžija na lađi srebrenu kutiju. Ona nije izgubljena, jer je odmah predana telalu, koji se nije okanio sa svojim vikanjem dok nije vlasnika pronašao.

Gledao sam opet zgodnih hadžija, koji daju svom vodiču, koji ga je na Mekki provodio i napućivao kako će obaviti hadžijske dužnosti – po sto žutih lira, osim drugih raznih troškova i darova, koji se daju na pojedinim mjestima.

Vidio sam opet na jednom mjestu džamiju od samog crvenog mramora i vele da ju je sagradio nekakav buzadžija o svom trošku.

Ja sam imao na cijelom putu što da gledam, a da mi nikad nije bilo dosadno. S ocem sam neprestano bio zajedno. Ni jednog se koraka nijesmo rastavljali. A otac mi je, opet, na tom putu kazivao stvari koje nikad neću zaboraviti. Upravo kao da mi je taj put bio neka visoka škola.

Najzanimljivije stvari mi je otac pričao kad smo putovali kroz pustinju na devi s karavanom u šurdufu. Arapi reknu šurduf krošnjama što su natovarene na devu. Te su krošnje pogoleme i prostrane tako da u svaku može po jedan putnik ugodno sjesti i nasloniti se. Tu se prostre malo šilte ili sedžada, metne se jastuk pa se neće nažuljati.

Deve se povežu jedna za drugu u jednom dugačkom nizu, pa se tako putuje kao na željeznici. Uz svaku devu imade čuvar koji se brine za njezinu hranu, a i za stvari i putnike, koji su pridijeljeni dotičnoj devi. Ja i otac smo tako zajedno putovali na jednoj devi. On u jednom, a ja u drugom šurdufu. (…)

Morao bih vam opisati malo opširnije kako taj šurduf i putovanje na devama izgleda. To je jedna od drvenih pritki opletena ljesa – poput onih što mi na njima kukuruze tučemo, koja je s tri strane ograđena, a četvrta strana ostane neopervažena, jer se tuda uspinje. Prislone se ljestve devi na vrat, pa se tako uspne na šurduf. Dvojica putnika zdogovorno kupe svaki za se po jednu ljesu, pričvrste je devi za samar s jedne strane s tri užeta, a protivne strane obadvaju šurdufa spoje s trima dugim savinutim iznad čitave deve motkama, tako da ove motke opet drže sjedala čvršće da se ne iskrive. Iznad tih savinutih motki pričvrsti se hasura, pa oba šurdufa budu natkrivena i time hadžije budu zaklonjeni od sunčane pripeke kao u kakvoj kolibi. Oba putnika moraju uzjahati zajedno, a i silaziti zajedno, jer moraju čuvati ravnotežu. Sa sobom nose prtljage što im treba za jednodnevno putovanje. To privežu odozdo ispod ljese. Tu im devedžija smjesti i one ljestve, te i mijeh s vodom. Deve su sve vezane jedna za drugu i to za samar. Poreda ih se tako i do šest hiljada u jednom nizu, a često se upute kafile i u dva i u tri niza. Pođe se rano u sabah, pa se trajno putuje do jacije. Stanice su od bunara do bunara udaljene redovito po čitav dan. Deva putuje bez prestanka i ne jede niti pije dok ne stigne na određeno konačište. Tu joj daju sijena sličnog našoj konoplji, koje u snopićima donose, malo pročupaju, pa onda polažu. Daju joj još i po malo ječma.

Onoga svoga devedžiju moraš dobro paziti i mititi bakšišom i dobrom hranom, ako hoćeš da te čuva od haramija i da te sluša. On će tebi sabrati usput suharaka, svezati to u snop, pa ti to prodati, a ti ćeš u veče na tome i sebi i njemu pripraviti večeru. On hoće da mu je jelo masno. Ja sam jednom na jednom konačištu pristavio u tendžeri vode u namjeri da skuham pilav. Devedžija u tom stiže, odli moju vodu, nasu dosta masla, poprži luk pa na tome svari pilav. Kad jede pilav, ne begeniše ga ako mu maslo ne kapa između prsta kad ga šakom zagrabi. Devedžija naime ne traži kašike nego šakom zagrabi pilava, stisne malo da se maslo okapa, a kad zalogaj metne u usta, onda onako masnom rukom potrlja po prsima, po vratu i licu, pa tako čini iz svakog zalogaja, dok sve ne pojede.

Nas je mukavvim (to je kramar, poduzetnik vile ili karavane i vlasnik jedne druge deve) u Jameroul-Bahru popisao, naplatio od svakog taksu i u određeni dan sazvao da s drugim mukavimima i njihovim grupama krenemo na put. On naplaćeni novac na polasku uruči uz revers kod državne vlasti, pa kad nas u redu u Medini ili Mekki uruči kod tamošnjih vlasti, uzme “senet“ o izvršenom poduzeću, pa kad se vrati natrag, onda tek dobije svoj novac na onaj “senet”, a vrati revers.

Od Jameroul-Bahra do Medine putovali smo šest konaka, a od Medine do Mekke ravnih dvanaest konaka sve s kafilom u šurdufu.

Poteško je doduše, ali za veću sigurnost protiv bolesti na tome putu najbolje je što manje jesti, jer ako radi hrane počneš žedniti, onda možeš imati neprilika. Vodu moraš kupovati, a sva je muljava i mutna osim one u Medini i Mekki.

Hele ono je češće bivalo u tome putovanju, samo što je onda nijesam sve pravo shvaćao. Ja sam onda pušio, ali sam to od oca krio. Jašemo mi tako na devi, otac s jedne, a ja s druge strane i vazda smo jedan drugom pred očima.

Kad izgladnimo, zajedno jedemo, a redovito pružimo i devedžiji da i on založi. Uvijek kad bi što založili, otac bi moj ispušio po jednu cigaru u medeni kus, ali bi mu se iza cigare vazda zadrijemalo, pa bi se naslonio pokrivši se čevrmom po glavi, a meni bi tada rekao:

– Hasane, ja sam plaho zadrijemao, malo ću zaspati, a ti pripazi da se ja ne bih ružno zavalio! Ja bih onda, čim bi čuo da otac hrče, izvadio cigaru, pa bih i ja u medeni kus popušio. Pa obično jesam li ja ispušio i ostatak cigare bacio i otac se nekako dotlen naspavaj, diže čevrmu s lica i tare oči govoreći:

– E, Hasane, što ja slatko malo prospavah!

I tako uvijek i svaki put.

Tek sam pravo razumio taj očev postupak kasnije kad sam i ja stekao svoju djecu i kad sam svakom prilikom nastojao da svojoj djeci budem sevepdžija njihovoj kakvoj koristi.

Rahmet mu njegovoj dobroj duši! Dobri otac! Kakvo njegovo spavanje! Pa se bajagi i čevrmom pokrije, nek ja pod sigurno znam da on spava i da moga pušenja ne može zamijetiti. Iza toga je Hadžija opisivao nam svoj put i doživljaje u svetim mjestima i za svaki događaj koji mu se desio u zajednici s ocem naglašavao je, da je drukčije ga poimao onda, a mnogo drukčije, kad je i sam postao otac i kad je ugazio u veće godine života. Takova su sijela mnogima od nas bila od koristi. (…)

 Hazim Muftić (1925)

PROČITAJTE I...

“Kad sam pogledao prema Komandantu, on je pucao iz stojećeg stava, blago raširenih nogu i raskopčanog gornjeg dijela uniforme, a svuda oko njega zabadali su se meci. U tim trenucima jedini je on ostao u stojećem položaju. Svi ostali bili su zalegli, i Alija, i Makić, i ja, i drugi. Mislim da su ih naši izviđači tukli nitroglicerinkama. Ogradila se strašna pucnjava. Mnogi nisu ni znali u šta pucaju ispred sebe, ali su pucali. Kad sam otkočio pušku, vidio sam Komandanta na desnoj strani puta kako u čučećem položaju mijenja okvir. Tad sam ga posljednji put vidio”

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!