Kad izgladnimo, zajedno jedemo, a redovito pružimo i devedžiji da i on založi. Uvijek kad bi što založili, otac bi moj ispušio po jednu cigaru u medeni kus, ali bi mu se iza cigare vazda zadrijemalo, pa bi se naslonio pokrivši se čevrmom po glavi, a meni bi tada rekao:
</p>
<p>Morao bih vam opisati malo opširnije kako taj šurduf i putovanje na devama izgleda. To je jedna od drvenih pritki opletena ljesa – poput onih što mi na njima kukuruze tučemo, koja je s tri strane ograđena, a četvrta strana ostane neopervažena, jer se tuda uspinje. Prislone se ljestve devi na vrat, pa se tako uspne na šurduf. Dvojica putnika zdogovorno kupe svaki za se po jednu ljesu, pričvrste je devi za samar s jedne strane s tri užeta, a protivne strane obadvaju šurdufa spoje s trima dugim savinutim iznad čitave deve motkama, tako da ove motke opet drže sjedala čvršće da se ne iskrive. Iznad tih savinutih motki pričvrsti se hasura, pa oba šurdufa budu natkrivena i time hadžije budu zaklonjeni od sunčane pripeke kao u kakvoj kolibi. Oba putnika moraju uzjahati zajedno, a i silaziti zajedno, jer moraju čuvati ravnotežu. Sa sobom nose prtljage što im treba za jednodnevno putovanje. To privežu odozdo ispod ljese. Tu im devedžija smjesti i one ljestve, te i mijeh s vodom. Deve su sve vezane jedna za drugu i to za samar. Poreda ih se tako i do šest hiljada u jednom nizu, a često se upute kafile i u dva i u tri niza. Pođe se rano u sabah, pa se trajno putuje do jacije. Stanice su od bunara do bunara udaljene redovito po čitav dan. Deva putuje bez prestanka i ne jede niti pije dok ne stigne na određeno konačište. Tu joj daju sijena sličnog našoj konoplji, koje u snopićima donose, malo pročupaju, pa onda polažu. Daju joj još i po malo ječma.</p>
<p>Onoga svoga devedžiju moraš dobro paziti i mititi bakšišom i dobrom hranom, ako hoćeš da te čuva od haramija i da te sluša. On će tebi sabrati usput suharaka, svezati to u snop, pa ti to prodati, a ti ćeš u veče na tome i sebi i njemu pripraviti večeru. On hoće da mu je jelo masno. Ja sam jednom na jednom konačištu pristavio u tendžeri vode u namjeri da skuham pilav. Devedžija u tom stiže, odli moju vodu, nasu dosta masla, poprži luk pa na tome svari pilav. Kad jede pilav, ne begeniše ga ako mu maslo ne kapa između prsta kad ga šakom zagrabi. Devedžija naime ne traži kašike nego šakom zagrabi pilava, stisne malo da se maslo okapa, a kad zalogaj metne u usta, onda onako masnom rukom potrlja po prsima, po vratu i licu, pa tako čini iz svakog zalogaja, dok sve ne pojede.</p>
<p>Nas je mukavvim (to je kramar, poduzetnik vile ili karavane i vlasnik jedne druge deve) u Jameroul-Bahru popisao, naplatio od svakog taksu i u određeni dan sazvao da s drugim mukavimima i njihovim grupama krenemo na put. On naplaćeni novac na polasku uruči uz revers kod državne vlasti, pa kad nas u redu u Medini ili Mekki uruči kod tamošnjih vlasti, uzme “senet“ o izvršenom poduzeću, pa kad se vrati natrag, onda tek dobije svoj novac na onaj “senet”, a vrati revers.</p>
<p>Od Jameroul-Bahra do Medine putovali smo šest konaka, a od Medine do Mekke ravnih dvanaest konaka sve s kafilom u šurdufu.</p>
<p>Poteško je doduše, ali za veću sigurnost protiv bolesti na tome putu najbolje je što manje jesti, jer ako radi hrane počneš žedniti, onda možeš imati neprilika. Vodu moraš kupovati, a sva je muljava i mutna osim one u Medini i Mekki.</p>
<p>Hele ono je češće bivalo u tome putovanju, samo što je onda nijesam sve pravo shvaćao. Ja sam onda pušio, ali sam to od oca krio. Jašemo mi tako na devi, otac s jedne, a ja s druge strane i vazda smo jedan drugom pred očima.</p>
<p>Kad izgladnimo, zajedno jedemo, a redovito pružimo i devedžiji da i on založi. Uvijek kad bi što založili, otac bi moj ispušio po jednu cigaru u medeni kus, ali bi mu se iza cigare vazda zadrijemalo, pa bi se naslonio pokrivši se čevrmom po glavi, a meni bi tada rekao:</p>
<p>– Hasane, ja sam plaho zadrijemao, malo ću zaspati, a ti pripazi da se ja ne bih ružno zavalio! Ja bih onda, čim bi čuo da otac hrče, izvadio cigaru, pa bih i ja u medeni kus popušio. Pa obično jesam li ja ispušio i ostatak cigare bacio i otac se nekako dotlen naspavaj, diže čevrmu s lica i tare oči govoreći:</p>
<p>– E, Hasane, što ja slatko malo prospavah!</p>
<p>I tako uvijek i svaki put.</p>
<p>Tek sam pravo razumio taj očev postupak kasnije kad sam i ja stekao svoju djecu i kad sam svakom prilikom nastojao da svojoj djeci budem sevepdžija njihovoj kakvoj koristi.</p>
<p>Rahmet mu njegovoj dobroj duši! Dobri otac! Kakvo njegovo spavanje! Pa se bajagi i čevrmom pokrije, nek ja pod sigurno znam da on spava i da moga pušenja ne može zamijetiti. Iza toga je Hadžija opisivao nam svoj put i doživljaje u svetim mjestima i za svaki događaj koji mu se desio u zajednici s ocem naglašavao je, da je drukčije ga poimao onda, a mnogo drukčije, kad je i sam postao otac i kad je ugazio u veće godine života. Takova su sijela mnogima od nas bila od koristi. (…)</p>
<p><em> </em><em>Hazim Muftić (1925)</em></p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Bajram Šerif Mubarek OlsunSljedeći članak
BOŠNJACI NA ĆABI: MOJE PUTOVANJE NA HADŽ
PROČITAJTE I...
NALAZITE SE U ARHIVI: Posjetite nas na novom portalu sedmičnika STAV
Posjetite nas na redizajniranom portalu sedmičnog lista "STAV"(www.stav.ba). Trenutno se nalazite na stranici arhiva (arhiv.stav.ba.).
Za šta smo se borili
Da Zetra ne bude Manjača. Da Holiday Inn ne postane Vilina vlas. Da oca i majku ne tražim po Tomašicama. Da se Sarajevo ne zove Srebrenica. Da ne vučem za rukav Amora Mašovića.