Ajšo, sine, hodi da te babo zagrli

Ajša je imala oba roditelja, ali je rasla uz jednog. Otac bi je tek ponekad primijetio, uglavnom kad je trebalo zagalamiti i za nešto je naružiti. Svu pažnju usmjerio je na trojicu amidžića. S njima je išao u drva, u koševinu, do grada... Behka je disala za djevojčicu. Nije se odvajala od nje. S vremenom je poprilično grohnula

Piše: Safet POZDER

 

Selver je bio kršan momak; visok, punačnih, rumenih obraza i širokih pleća, crne, kovrdžave kose, širokog čela pod kojim su piljila dva sivkasta oka, između kojih se, opet, pružio oveći i blago povijeni nos. Imao je dugačke ruke i široke dlanove koji su, bez ikakvih problema, hvatali i nosili balvane koje bi nerijetko nosila po dvojica ili trojica mladića. Obuću bi najteže nalazio, pa bi se za njega nabavljali baška opanci, koji bi ga, koliki god bili, opet ubijali i stvarali otekline i prištove po vrhovima nožnih prstiju.

Ukratko, bio je to mladić kojim bi se, kako se to voli reći, i brdo moglo razbiti. Zvali su ga Balvan, ali samo onako, između sebe. Niko mu se nije usudio to u lice reći.

“Kud ćeš, jadna, za Balvana?”, govorilo se svakoj djevojci koja bi bilo kako pokazala simpatije prema Selveru. I pilo je vode. Mnoge su ga nakratko begenisale, ali, uz kahvu ili dvije, o njemu više ne bi mislile. Jedino je Behka ljubav snila. Snila i krila. Potajno bi gledala Selvera dok bi promicao iza seoskih kuća i djevojački, iz dubine duše, uzdisala. Svoje jade nikom nije kazivala, a i kad bi kazala, znala je šta bi je čekalo.

“Je l’ de, Behka, da bismo se ti i ja dobro slagali?”, presječe je krupni glas dok je točila vodu na seoskom koritu. Na trenutak nije osjećala ni ruke ni noge. Srce joj je tuklo u grudima, kao da će namah iskočiti. Nije ga ni pogledala. Znala je da je to on. Voda se odavno prelijevala preko vrha kante, a ona nije znala kud bi.

“Ha, šta veliš, bona, šta si se uklipila!? Reci nešto!”, govorio je Selver. Činilo se da neće otići dok mu ne odgovori. Opet ga nije pogledala. Samo je slegla ramenima, zgrabila kantu i krenula kući. Tek nakon što je malo odmakla, shvatila je da joj je kuća na drugoj strani mahale.

“Vidi, vidi nje što se zbunila. Pa, nisam valjda toliko strašan!?”, opet se projavio on. “Znaš šta? Da te puno ne gnjavim, haj ti se malo saberi, porazmisli, pa ću se ja opet javiti. I, samo da znaš – ozbiljan sam! I hajde, ludo jedna, ‘vamo ti je kuća, kud si to ti nakastila!”

Behka nije imala šta razmišljati – ona je svoje davno razmislila, a ni selo nije imalo kad da je odgovara. Već kroz koju heftu, njih dvoje su po prelima sjedili skupa. Ljubav je rasla i samo se čekao dan kada će je Selver privesti sebi.

I, šta god se čeka – dočeka se. Svadbeni pir trajao je čitavu heftu. Pjevalo se i igralo. Ženskinje je provodilo svoje običaje, a muškinje svoje. Kad je sve protutnjalo, mladenci su otišli u svoje odaje, a pod prozorima su seoski momci, shodno običaju, zavijali poput vukova.

O svadbi se pričalo, kao i o svemu drugom na selu. Čim bi vuk upao u nečije ovce, čim bi se čija krava otelila ili koji momak poziv u armiju dobio, niko se više ne bi sjećao ni svadbe ni svatova.

Mladenci su živjeli skladno. Nikad se od njih ni o njima nije ružna riječ čula. Selver se nekako promijenio. Nije to više bio onaj sirovi i neotesani mladić, nego čovjek koji vrijedno radi da se skući i nešto ostvari. Čak se i ono Balvan sve rjeđe po selu spominjalo. Domalo se odijelio od babe i majke, iako su se oni lijepo pazili sa snahom.

“Sine! Ha si se oženio, mi smo postali komšije. Pravo nama, a, vala, najpravije i vama. Pa ja!”, govorio mu je babo.

“Pravo veliš, moj komšo”, odvratio bi Selver, pa bi se obojica slatko smijali.

I Behka je bila vrijedna. Dvorila je oko silnog hajvana u štali, u kući je sve blistalo, a nije joj bilo mrsko ni do planine otići da svom dragom mužu, za ljetnih koševina, ručak iznese.

Godine su se kačile jedna za drugu, zime i ljeta su se smjenjivali, a Selver i Behka čamili su sami u svojoj kući. Kud bi god ona makla, pratili su je zagonetni pogledi seljana koji su htjeli saznati je li joj stomak imalo nadošao ili se samo dobro obukla. Oblačila se isto, a i stomak je ostao kao i onog dana kada mu je došla u kuću. Selver nije govorio ništa, ali se sve više povlačio u sebe. Oženio se već ima deset godina, a Behka bi ga često zatekla kako sjedi na pragu i gleda sinove svog amidžića Muje. Oženio se Mujo poslije njega, i već kroz koju godinu oko nogu su mu se vrzmala dva sinčića, a žena mu je opet noseća. Behka je sve znala i razumjela, ali se nije usudila ništa reći. Obnoć bi se dugo molila Allahu da ih obraduje evladom, a danju se krila iza kojekakvog posla kojeg je, nerijetko, sama izmišljala.

Po selu se uveliko govorkalo o tome.

“Nol’ki čovjek, pa ništa!?”, šaputali bi jedni.

“Ne može ona njemu ni na ruke polit’”, nešto su glasnije kazivali drugi.

“Hadum! Nema druge”, zaključivali bi treći, a njih je bilo najviše.

Znalo je selo da u njenoj lozi nije bilo nerotkinja, što se za njegovu mušku lozu i nije baš moglo reći. I ko zna dokle bi to trajalo i kuda bi otišlo da jedne večeri, uz kahvu, Behka ne reče svom mužu:

“Selvere, meščini da sam noseća!”

U prvi mah on se trznuo i zagleda se u ženu. Kao da je želio dokučiti da li se šali. Kad mu ona glavom potvrdi da je ozbiljna, skoči i čvrsto je privi uz sebe. Ubrzo ustuknu i odmače je od sebe.

“Ne boj se, dragi, ono je još malo!”, ohrabri ga Behka.

“Kako misliš ‘ono’? Valjda on?”, zacereka se Selver i pomilova je po stomaku.

Behka proguta pljuvačku. “Nisam se počela ni radovati, a već mi prisjede!”, pomisli u sebi, ali ništa ne reče.

Dani su prolazili, mjeseci se redali, a muž i žena s nestrpljenjem iščekivali sina. Ime mu se odavno znalo. Još mu se i mlada počela tražiti.

“Bogami, Behka je sva nekakva kabasta. Razlila se u širinu, a i stomak joj nije plaho velik. Poslušajte šta vam kažem, eto Selveru ženska, k’o Bog što je jedan”, govorkale su starije žene.

“Samo nek bude pačno!”, odgovarala bi Behka čim bi šta načula.

I, zaista, čim bolovi nastupiše, dvije-tri žene priđoše, uzeše lavor i peškire i uskoro se kućom prolomi dječiji plač, najprije istiha, a onda sve jače. Selver je pušio na pragu i nervozno čekao haber. Čim je spazio strinu kako izlazi iz sobe, skočio je prema njoj. Pokazala mu je rukom na sobu. Ušao je i gledao dijete.

“Basta li mu ime koje sam naumio?”, upitao je s vrata.

Behka je samo odmahnula glavom.

“Znači, pišuljica!?”, reče Selver gotovo ljutito, zadrža se još kratko i iziđe napolje.

Majčina ionako pohabana utroba dodatno se iskidala. Zar se žena, k’o insan, ni kćerci ne može obradovati? Zar je to ona silna ljubav u koju se kleo? Zar ove seoske oštrokondže baš mogu sve da predvide? Zar… zar…?

Ajša je imala oba roditelja, ali je rasla uz jednog. Otac bi je tek ponekad primijetio, uglavnom kad je trebalo zagalamiti i za nešto je naružiti. Svu pažnju usmjerio je na trojicu amidžića. S njima je išao u drva, u koševinu, do grada… Behka je disala za djevojčicu. Nije se odvajala od nje. S vremenom je poprilično grohnula.

“Bože dragi, što ona naša Behka vehne! Šta bi od nake žene i ljepote?”, pitalo se selo.

Behka je vehnula i, na kraju, svehnula. Tri puta su joj tabut ponijeli pa se vraćali pod džamijsku nadstrešnicu, od silne kiše.

“Huda, i nebo se sažalilo na njenu muku i jad”, šaputalo je selo.

Kopnio je i Selver. On to nije dao priznati, ali su ga noge sve slabije slušale, a glava se prošarala sijedim kosama. Potajno bi gledao svoju Ajšu dok razvija pitu. Bože, da li da joj kaže da mu je žao i da je on za sve kriv? Da li da joj rekne da večeras slobodno ide na prelo? Da li da jednostavno zaplače i zamoli je da mu oprosti?

“Babo moj, što si mi nešto kaharan. Nemoj se ništa brinuti; dok je mene, tebi ništa neće faliti!”, govorila bi.

E, to bi ga dotuklo. Sve u njemu je plakalo.

A Ajša, već u lijepim godinama – reklo bi se, za udaje – titrala je oko oca. Lijepih prilika za brak je odbila, sve kako joj babo ne bi ostao sam.

Uskoro je izbio i rat. Selvera su strpali u logor i mlatili koliko i čim su stigli. On bi samo prošaputao: “Da mi je dočekati da Ajšu udam i unuče pačno od nje dočekam, ne bi mi žao bilo namah umrit!” Jedne večeri svima u logoru je ispričao o svojoj Behki i maloj “pišuljici”. I oni najtvrđi su suzu pustili. Mjesecima je trpio batine i primao degenek. Nikad se nije žalio. “Tako mi i treba!”, mislio je u sebi.

Napokon, razmijenjen je, pronašao je Ajšu i završili su daleko u svijetu. Nije bio dobrog zdravlja, nisu se lahko snalazili, ali, nek’ je Ajša bila s njim – sve ostalo će se namiriti.

Ajša je počela raditi. On je uglavnom bio u stanu. Tek kasnije, dok se malo uhodao, išao bi do džamije.

“Ajšo, sine, deder nam jednu kahvu zabrkaj, pa da te nešto priupitam!”, reče jedne večeri.

“Hoću, babo. Evo, evo je. Vidi što je lijep kajmak!”, govorila je djevojka veselo.

“Znaš, sine, nešto sam razmišljao. Ne znam, bi li se ti ljutila, ali ja bih kući, u Bosnu, šta ja znam, da ti ne smetam. Ja ti ovdje dođem samo kao teret, a ti si još mlada, snaći ćeš se?”, pitao je, gledajući u findžan.

“Znaš šta, babo: to si sad upit’o i nikad više. Izvini, stariji si, ali moram ovako. Nigdje ti nećeš bez mene, razumiješ? Ako ćemo ići, ićemo skupa? A, vala, ni ovdje nam ništa ne fali, je l’ de?”

Sjetio se one noći kad je sve u njemu plakalo. E, sad se sve avazile smijalo. Nije mu se ni išlo u Bosnu. Jednostavno, želio je da još jednom čuje njeno mišljenje.

“Jesi li zvala rođake, šta ima tamo? Kako mi je Mujo amidžin, kako su mu sinovi?”, pitao je.

“E, moj babuka, čula sam se neki dan s Vedom. Muju su smjestili u Sarajevo u nekakav starački dom. Kažu, fino mu pravo. Povazdan igra šaha. Ali, nije mu to nešto bilo po volji. Ni s kim od njih neće da govori…”

Ajša je govorila i dalje, ali je Selver više nije slušao. Uskoro se iz njega provalila bujica smijeha. Nije se mogao suzdržati. Smijao se i smijao. Ne Muji, ne nikome, nego onako, iz srca.

“Šta je, babuka, šta te je spopalo?”

“Ništa, sine. Hodi da te babo zagrli!”

 

PROČITAJTE I...

“Sevdalinka je, nesumnjivo, nastala pod utjecajem kur'anskih mekama, koje su na tlo Bosne i Hercegovine donijele Osmanlije. Ti su mekami u Bosni i Hercegovini doživjeli određene transformacije, pa ih vidimo suženijim i od turskih, a naročito od arapskih. Zato možemo i reći da danas postoji autentičan bosanski mekam na kojem se bazira kako sevdalinka, kao svjetovna forma, tako i islamska sakralna muzika, uključujući i ezan”

Hadž se ponekad poklapa s vrelim ljetnim mjesecima, što bi u budućnosti moglo biti opasno za hodočasnike koji većinu vremena na hodočašću provode napolju, navodi se u istraživanju objavljenom u Geophysical Review Lettersu.

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!