Žena sto, a majka jedna

Otišla je za njega, ali je imala momaka... nećete vjerovati, sad kad bi brojila, da neko piše imena koja je ipak zapamtila, da hi imam trides i pet, da je imala. Al' ipak, neka je i odstranila Murata, ope je suđena bila za njeg

Otac joj ošo u Rogaticu, taj dan oćero trešnje. I došo je kući, ona mu kaže: “Babo, znaš li da je Zahid-age Osman umro?” “Znam sine, da sam ga bogdom zamijenio.” I sutra osviće dan, otac joj otišo da kopa kukuruze, ogrće, a ona je čuvala janjad, odvojeno bilo od ovaca, da nesu majke. I vraća se kući, a izašo joj u susret komšija jedan, kaže: “Fato, pa tvoj babo bolestan”, a ona je tako imala predosjećaj da je on na samrti. Ona plaće, pa šta je, uvijek je bolestan bivo, šta plaćeš, a niko nju ne može da utješi, ona jenako plaće. Ona kući, njenog oca dovezli na konju, on lomi. Prsa me bole, draga, govori joj majki, draga Šljivka, selom se prije zvalo, draga Šljivka, prsa me izlomiše, brate Uzeire, pomozi mi, on samo ufati se vako za grede da mre. Tako je bolestan jadan bio. I tako, nije živio sahat, četrespet minuta nije živio, smrt ga nađe.

Eto tako, jetim je ostala i sestra joj se posle udala, ona je drugu sestru ope preskočila, imala je priliku u selu momka, bavila se s njim sedam godina. I majka joj kaže: Nemoj, Fato sine, ići preko Šerife, svašta ću ti do jeseni kupiti. Al’ ona, volila ga, hoće i đaba. Otišla je za njega, ali je imala momaka… nećete vjerovati, sad kad bi brojila, da neko piše imena koja je ipak zapamtila, da hi imam trides i pet, da je imala. Al ipak, neka je i odstranila Murata, ope je suđena bila za njeg. Sve je tako išla s momcima, s onijem, s onijem, a bilo je prije da se odstrani momak, dođe ti, kaže ko će ići, ko će ostati. Pa idi ti, kaže, ovaj je komšija, neće se naljutiti. Mada bi se on naljutio, ali ope bi se posle povrati.

I tako, cura bilo kod njih, suparnice se zvale. Ide jenna su tri momka, iz sela sve, pa ona išla s njim i ako ga ne voli, hoće uzinad onoj djevojki, nek vidi da on nju voli više…

Svašta su u životu bogami radile, sirote bile, otac im rano umro, majka školala mimo sve u komšiluku tog vremena, dala dvojicu sinova za učitelje prvo, pa su poslije ope završili, bili su nastavnici.

I tako, eto, život prolazio.

Kad se udala, bogami svekrva joj je bila zafrkana. Bila je vrijedna tako, kosi se sijeno i kažu: Hajde! Ona ti kanom što gođ može snagu daje, al’ ne može s njom nikako. I ona jenom izutra oćera krave da ćuva, kaže joj: Snaho, napravi maslenicu, pogaću. Kosi joj sin, taj njen ćojek, napravi maslenicu, kaže, da dorućkuje. I kaže, razvali te naviljke da se sušu. Ona je te naviljke razvalila i sušu se, i zove njega: Hajd da dorućkuješ. Hajde, kaže, i ti sa mnom. Kad je ona hlupila na vrata! Hlupla na vrata, kaže, zar si sjela da se napreživaš? Treće jutro joj kaže tako… A ona u sobu idi plaći, plaći. Otvori joj Murat vrata, taj njen ćojek: Šta to plaćeš? Ma reče, šta joj je kriva, moram jesti, rob sam. Pa majka je, kaže, ja ne mogu njojzi ništa, kaže, valjda će i ona to nekad promijeniti, kaže, žena pun svijet, majka jedina. Ja ti ništa, kaže, u tome pomoći ne mogu.

Tako je znala šiti, nije mogla do mašine, sve joj je od prvog dana opleti, i ćarape, i priglavke, i sašij joj, i oćisti je, išćešljaj je, okupaj je, al’ ope ona, uvijek nešta bi reci. Al ipak joj je ope, halal joj bilo, dosta joj je bila, gojila joj djecu, voljela tu njenu djecu, svoju unućad, s apetitom hi je gojila. Stvarno je bila him dost, ne može joj nikad zaboraviti, halal joj bilo i ovog svijeta i onog!

Kad je tek došla za svog ćojeka, tek bio uzet u vojsku. I uzet bio u vojsku, i do ravnu godinu rodi dijete, do ravnu godinu! I osam je mjeseci bilo starijem djetetu, i kad je došo iz vojske, komšiluk došo, došle mu ko amiđe, stariji ljudi. A otišla joj negdi svekrva, svojoj sestri. Ona mu kaže: Hajde, bolan, uzmi, Murate, malo Ismaila, zovni ga sebi. Djetetu viš godina i po. On samo je pogleda. Ona kaže uzmi Ismaila, još mu nije tuj majke bilo. Uze on njega. I posle, pošto oni odoše: Ćuješ, kaže, da ti proćitam istoriju. Sad si mi, kaže, rekla pred ljudima da ti uzmem dijete! Pravi kahvu, a za vratom ga nosaj! Nemoj, kaže, da slućajno viš nikad meni to rekneš!

Taki je život bivo, pa opet, nikad, nikad… odgojila troje đece, nikad, po sedam him je godina bilo. A ne da bi ga pito svojom kašikom. Po sedam godina je bilo, nisu pitu jeli s njim iz jene tepsije, a ne da su jeli varivo, ne da hi je on jenom kašikom napito, pa sebi. To nikad on nije stio!

Danas je sama, prebire po sjećanju i s radijom muhabeti…

 

PROČITAJTE I...

“Analizirajući zakonski tekst kao cjelinu, sa sigurnošću se može utvrditi da on ne predviđa izvođenje nastave u Kantonu Sarajevo na samo jednom od zvaničnih jezika. Ne može se nazivati diskriminacijom to što se nastava neće izvoditi na jeziku koji Ustavom i Zakonom nije priznat kao zvanični jezik. Niti jednim aktom nije utvrđeno postojanje jezika koji bi se imenovao kao ‘bosanski, hrvatski i srpski jezik’”

Edina Solak, Rasprave o jeziku u Bosni i Hercegovini od 1850. do 1914. godine, Institut za jezik, Sarajevo, 2014. godine, 278 stranica Knjiga Rasprave o jeziku u Bosni i Hercegovini od 1850. do 1914. godine Edine Solak među rijetkim je studijama ove vrste koje u obzir uzimaju literaturu i dokumente na osmanskom turskom jeziku. Pisana iz aspekta sociolingvistike, definirajući istovremeno šta je u jezičkoj politici pitanje struke a šta politike, studija na pregledan način predstavlja značaj i kontekst rasprava o jeziku u Bosni i Hercegovini u periodu koji obrađuje te ukazuje na činjenicu da se jezik u Bosni stoljećima nazivao bosanskim.

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!