Ipak, na tom tragu naprosto impresionira ustrajna nakana, pa makar bila i beznadna, tuzlanskih autora da u obamrle ćelije ovog kulturi hronično nesklonog grada, napose vaninstitucionalnoj, udahnu i nešto drugo osim jeftinog, provincijalnog politikantstva, sveopće intelektualne i etičke entropije i fingirano pompeznih pseudoknjiževnih smijurija koje osmišljava, realizira i plaća parama Tuzlaka, pa tako i mojim, samoproglašeni kulturalni arbitar, biznismen i povremeno gradonačelnik Tuzle
 i, povremeno, kad nađe vremena od silnih kulturalnih, poslovnih i inih obaveza, gradonačelnik Tuzle Jasmin Imamović.</p>
<p>Na koncu, jedno je sigurno: pelcer “pohvale ludosti” ovdje se uspješno primio, a čestitost, pak, ako je još ima, a nađe se, obitava u srcima i glavama šačice nepoćudnih i neprilagođenih, onih koji su na vrijeme shvatili da se voda zamutila na izvoru, onih koji su odavno shvatili da ne vrijedi dangubiti čekajući da se voda razbistri, onih koji se ne pojavljuju u javnosti i na ulici ih je nemoguće sresti, a ako se nekim čudom takvo šta desi, takva susretanja, barem za mene, istinska su blagodat. E, to je moj grad. I dok je takvih, nepoćudnih i neprilagođenih, drugi i ljepši grad ne želim niti mi treba.</p>
<p>I na koncu konca, kao kontrapunkt, sličica o <em>bogtepitaj</em> kakvim misionarima koje je, opet, nemoguće ne sresti na ulici. Idu mi u susret, vidim, spremaju se da me presretnu, pa im poizdaleka govorim:</p>
<p>– Dobar dan, dragi misionari! Obično vi prvi postavljate pitanja, pa, za promjenu, mogu li vam postaviti kratko i jednostavno pitanje?</p>
<p>– Naravno – gotovo s ushitom reče mlađahna djevojka, zadovoljna zato što me je ulovila bez imalo muke.</p>
<p>– Zašto slavuji prestaju pjevati kad procvatu ruže?</p>
<p>– Uh, ne znam! Nisam nikad o tome razmišljala!</p>
<p>– Slavuj je tvoje srce, a ruža tvoje tijelo!</p>
<p>– Ah, da! Sad shvatam! Kakva divna i duboka sentenca!</p>
<p>– Je li?! A šta si shvatila?</p>
<p>– Ovaj… Čujte, žurimo, nekom drugom prilikom ćemo o tome! Oprostite! Doviđenja!</p>
<p>– Doviđenja, dragi misionari!</p>
<p> </p>
<p> </p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
JAPAJAJAC I BULJUK PRATEĆIH TIPAJAJACASljedeći članak
Kad ne ide – ne ide
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
Treći dan na Majevici i jedno bure za četnike
“Uskoro će krenuti”, dobaci vojnik koji je bio do nas, “uvijek kreću nakon što prestane artiljerijska priprema.” Palo je još nekoliko granata, a onda je sve utihnulo. Čulo se samo pojedinačno puškaranje koje je dopiralo s naše lijeve strane; stari recept koji su oni koristili za odvlačenje pažnje, mada mi nismo bili tako naivni da u to povjerujemo