Prno sam u čabar

Gledam na Facebooku fotografije mojih prijatelja. Ne zna se ko je od nas gori. Da nam je neko rekao da ćemo tako izgledati jednog dana, povukli bismo ručnu. Ipak, nekoliko ih zaista izgleda dobro. Ostali su teška žalost

Moj prijatelj Uroš danas me usred najobičnije diskusije na Facebooku zabrinuto upita zašto vrijeme mnogo brže prolazi kako smo stariji.

Jedino što sam mu mogao reći jeste da uopće ne znam šta se sa mnom dešava, da živim u toj dalekoj Americi, da sam već dugo oženjen, da radim dva posla, da već dugo pričam jezikom u kojem sam bio najgori u školi, da sam debeo i ćelav, da imam visok pritisak i da zbog toga pijem tablete, da ne mogu potrčati ni dvadeset metara, da imam dosta dugova po bankama, da moram mačkama čistiti drek i otvarati im konzerve dvaput dnevno, da me narkomani cijeli dan salijeću tražeći novac, da moram kupovati preskupu hranu, da mi gaće ili majice koje sam kupio zaista nikad ne odgovaraju, da su me ponovo zvali da budem prisutan kao član porote na nekom suđenju, da me ispred ulaza u moju zgradu salijeću turisti i traže da ih fotkam, da me budi pucnjava iz obližnjih zgrada u kojima živi totalna sirotinja, da ne mogu spavati od stotina sponzoruša koje se u sitne sate glasno guraju ne bili ušle u fensi klub ispod mog prozora, da mi neki bolesni anonimus konstantno trpa smeće u lokot bicikla, da karte za podzemnu željeznicu nikad ne rade kako treba, da mi je muka od taksista koji stalno trube, da moram preskakati preko psećih govanaca, da mi u kiosku ispred ulaza u podzemnu nikad ne namažu dovoljno sira na kiflu, da niko neće da te propusti na pokretnim stepenicama, da na TV-u vrte jedne te iste filmove iako si platio da budu različiti, da mi se komšija bez pitanja kači na Wi-Fi pa se onda žali što sam ga ukinuo, da mi doktor pregled zakazuje tek za dva mjeseca kako bi mi pregledao nešto što je urgentno, da me ljudi preklinju da im prodam jednu cigaretu…

Vrijeme zaista brzo prolazi, s Urošem ili bez njega. Nekad, kada se probudim rano ujutro, kada se dogodi neka drama u vezi s poslom, dan se zaista oduži, ali ne kao nekada.

Sjećam se kada je popodnevna nastava trajala do tamo nekih dalekih šest sati. Vraćao sam se mlitavo kući gledajući kako se pali ulična rasvjeta. Put do kuće bio je povratak na sami kraj svijeta. A sutra je sve počinjalo iznova. U novoj majici i novim pantalonama trebalo je prelaziti isti put, a sve je činilo novim i drugačijim, svaki bogovjetni dan.

Otvaram riblju konzervu. Sardine se čine posložene identično kao i kada sam prošli put otvorio konzervu te iste firme. Nekada davno nije tako izgledalo. Tada su to bile samo sardine posložene bez namjere da bude primijećen njihov raspored. Možda su nekada davno, u mojoj mladosti, neki ljudi primjećivali da su sardine uvijek poredane identično, ali ja nisam. Bio sam mlad. Nije me bilo briga ni za one koji su bili opterećeni starenjem ni za raspored sardina u konzervi.

Prno sam u čabar. Gledam na Facebooku fotografije mojih prijatelja. Ne zna se ko je od nas gori. Da nam je neko rekao da ćemo tako izgledati jednog dana, povukli bismo ručnu. Ipak, nekoliko ih zaista izgleda dobro. Ostali su teška žalost. Neki od njih ipak uživaju u novoj ulozi. Oslobođeni sprega lijepog izgleda, šarma, mladalačke energičnosti i poleta, bacili su se u politiku i razne druge tegobe nad kojima smo se zgražavali dok smo pušili džointe, trčali niz sunčanu padinu velikog parka, gurali se na koncertima, kačili za tramvaje, pušili iza škole.

Naravno da čovjek može uživati u životu i kada ostari. Bude mnogo toga dobrog i interesantnog i nakon što iskustvo i mudrost zamijene mladalačko ludilo i nerealnu bezbrižnost. Treba samo pregurati krizu četrdesetih – dok se čovjek još osjeća itekako mlad iako ne može potrčati kao nekad – pa kao zreo muškarac u prisustvu djevojaka konačno shvatiti da si od njih dvadeset godina stariji, da bacanje kamena s ramena može prouzročiti dalekosežne posljedice i da je vrijeme za prvu kolonoskopiju. Ako isključimo samoubistvo kao nešto protuprirodno, ostaje nam da guramo dalje nizbrdo ili uzbrdo – kako već ko gleda na stvari. Neki su ljudi mrtvi a da i nisu umrli.

Bez obzira na sve, kako god vas ova priča furala, preporučujem vam da pronađete na internetu spot nedavno preminulog britanskog muzičara zvanog Black i njegovu nekada jako popularnu pjesmu Wonderfull Life. Možda vam ona kaže još nešto na ovu temu, posoli supu, zabiberi čorbu, ili vas pak uspava u kasno popodne, da vam glava klone u jastuk i da zaboravite da ste ovo ikada pročitali.

PROČITAJTE I...

Stisnuh petlju, uhvatih se za pancir i trk kroz šljivik. Kiša metaka opet nas je zasula; prvo čuješ daleka ispaljenja, a onda započne zujanje. Dotrčasmo do ruševina smijući se kao da smo učesnici “igre bez granica”, ili kakve druge zabave za odrasle u kojoj neko uvijek mora biti donji

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!