Premda sam protivnik svakog oblika represije, ipak ponekad…

Na desetine policijskih vozila okružilo je park, zatvorili su sve izlaze i, uz žustre naredbe i povike, bulumenta policajaca s dugim cijevima utrčala je u park i, osim djece i starijih osoba, legitimirala, privodila i trpala u “marice” sve one koji su se u parku zatekli

 

Tokom boravka u Iranu, nekoliko mjeseci prije isteka ugovora, mada nevoljko i na uporno i bespogovorno nagovaranje mog tada petogodišnjeg sina, otišli smo u veliki i ukusno uređeni Melat park: on sa željom da se spušta niz dugi, krivudavi tobogan, ja, opet, premda primoran, da zasjednem u hladovinu, popijem čaj i odmorim glavu od silnog posla.

Ali, sin se nije čestito ni zaigrao, ja čaj nisam ni obliznuo, a već smo bili opkoljeni.

Na desetine policijskih vozila okružilo je park, zatvorili su sve izlaze i, uz žustre naredbe i povike, bulumenta policajaca s dugim cijevima utrčala je u park i, osim djece i starijih osoba, legitimirala, privodila i trpala u “marice” sve one koji su se u parku zatekli.

Ustajem i kroz masu zgusnutih tjelesa, viku, kuknjavu, prve udarce pendrekom po nečijim leđima i bolne jauke, pokušavam pogledom pronaći sina. I vidim ga. Razgovara s jednim od policajaca i prstom pokazuje na mene.

Policajac žurno grabi ka meni, pri sebi nemam ni pasoš ni radijsku akreditaciju, dobro znam da s iranskim policajcima nema razgovora, a naročito ne objašnjavanja, grozničavo razmišljam šta mi je činiti, ali ništa suvislo ne pada mi na pamet i, istodobno, budući da nemam čime dokazati ko sam i šta sam i da ću sasvim izvjesno biti uhapšen, ipak odlučujem zamoliti policajca da on ili neko od njegovih odvedu mog uplakanog i uplašenog sina kući, jer od kuće smo daleko i sam se ne zna vratiti, a mene neka vode gdje im je volja.

Na pet-šest koraka od mene oniži, debeljuškasti policajac zastade, kratko me odmjeri, okrenu se i ode.

Sin i ja napuštamo park, nosim ga u naručju, smirujem i molim da o svemu ovome mami ništa ne govori. Ipak, sve joj je ispričao.

Kod kuće, blijeda i prestravljena, žena sjeda pored mene i veli:

– Ne mogu više ovako. Ovo je nepodnošljivo.

– Znam.

– Pa, šta ćemo? Prate nas, prisluškuju, živimo kao u kućnom pritvoru, a sad još i ovo! Bojim se, jako se bojim! Za dijete najviše! Dijete nam, čovječe, mogu uzeti, jer oni mogu sve, ali baš sve! I šta onda da radimo?! Kome da se žalimo?! Njima?! Haj'mo kući, molim te!

– Nemoguće. Jednostrani prekid ugovora podrazumijeva plaćanje penala, a toliki novac nemamo, a čak i kada bismo ga i imali, ni to ne bi bilo najgore. Tada bi nas pozvali i pitali zašto prekidamo ugovor, u čemu je problem, čime smo nezadovoljni, šta nam se to u Iranu ne sviđa, ko nam je ponudio bolji posao, za koga radimo… Tek tada bismo nadrljali.

– Znam, ali ne mogu više ovo podnositi! Zaista ne mogu!

– Ne mogu ni ja, ženo Božija! Prate me u stopu, svakodnevno legitimiraju, pitaju kamo sam krenuo, zašto sam krenuo, a, eto, ni čaj u parku ne mogu popiti a da me neko ne pokuša uhapsiti! I meni je svega dosta!

– Ništa, izdržat ćemo valjda nekako – ona će iznenađujuće pomirljivo, poljubi me u obraz i ode u kuhinju.

Istog dana, popodne, na poslu, prijatelju i čovjeku od povjerenja, Irancu, ispričao sam šta mi se desilo i dodao kako mi nije jasno zašto se sve to skupa uopće desilo.

– Često to rade – reče. Kao što znaš, u Teheranu nema kafana, pa su parkovi jedina mjesta za druženja, ali istodobno i okupljališta prostitutki, rasturača droge, oružja, pornografije i čega sve ne. Policija to, naravno, zna i otuda takva masovna hapšenja. I svi ti koji su uhapšeni u Melat parku, i krivi i pravi, bit će dobro izdegenečeni, a poruka režima ova je: “Nemojte nikada zaboraviti da smo tu i da budno motrimo na vas!” A ti si odlično prošao. Eto, vidiš, kako je dobro biti visok i svijetle puti. To te je spasilo. Da si nizak i crnomanjast, jadna li ti majka, rebra bi ti polomili.

Od tada je prošlo dvadeset godina. Da li i danas iranska policija “budno motri” i hapsi po parkovima i krive i prave, ne znam. Moguće.

I premda sam protivnik svakog pa i najmanjeg oblika represije, ipak, ponekad, ali samo ponekad, najčešće kada vidim neku mučnu scenu ili sliku, glavom mi prođe primisao kako je ovo što živimo, ili, određenije, ovo što pokušavamo preživjeti, odavno zrelo i prezrelo za žestok, ali zaista žestok… Uf!

PROČITAJTE I...

Imao sam, dakle, plaćen hotel u centru Bostona, ali sam radije želio odsjesti kod nekog od naših ljudi. U hotelima je dosadno i čovjeku naumpadaju svakakve gluposti. Javim se Šehi, za koga sam znao da je boravio prije nekoliko ramazana u Bostonu – to je ta mreža koju samo hodže imaju – da mi sredi konak negdje u Bostonu na tri-četiri večeri. “Smatraj to završenim”, ekspresno mi je odgovorio Šeha, “ima jedan domaćin, sigurno će mu biti drago da te ugosti”

Slušao sam redovno o čovjeku koji se obnoć vraćao kući s druge smjene ili polazio na treću. Jednom je u šumi iznad puta čuo korake. Spazio je kravu. Bila je krvava i zguljena i ukorak je pratila njegov hod nekoliko metara iznad njega. Ha hudi čovjek potrči, potrči i hajvan, on stane, stane i ona. Uz sto muka i strahova, nekako se uspio promoliti u selo. Najednom zakukurikaše pijevci, a ona životinja ga pogleda i krupnim glasom reče

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!