NIŠTA NIJE KAKO SE ČINI

Jednog dana, nedugo iza profesorova pitanja, došao je novi učenik u naš razred. Neka od bistrih glava iz mog razreda prozvala ga je Aristotelom. Ko bi to razumio? Bio je i on dokraja zbunjen. Očito nikad nije čuo za tog Aristotela. Aristotel je imao poderane i uredno zakrpane hlače. Usto je bio smušen i nespretan. Kao da je imao nekakvu svoju tugu. Ustane iz klupe i udari se. Na odmoru se stalno sudara i pada

Često se sjetim nekih prizora.

Sjetih se tako svog starog profesora biologije iz osnovne škole.

Šicko.

Visok, mršav, s dvoje naočala na nosu (njegov izum bifokalnih prije nego što je izumljen). Nadimak mu je bio Šicko, ko zna zašto, a njegov privatni život pratila je strašna ratna priča koju su djeca u prepričavanju još više uvećavala. Vidio je, skriven u šipražju blizu kuće, kako mu ubijaju jednog za drugim članove porodice. Podigli su ga potom daleki rođaci do kojih je nekako dospio. Često bih se tog u životu sjetio.

Najedanput se zagledao u nas i zapitao (ni danas ne znam kroz koje naočale – jesmo li mu bili manje ili više zamagljeni, ili nas je zaista vidio):

– Sad da ovdje među vama sjedi Aristotel, po čemu biste ga prepoznali?

Svi smo počeli razmišljati kao mali detektivi.

Bilo je to toliko neobično pitanje da je svako za sebe pokušavao pronaći odgovor. Ali niko nije odgovorio. Ni dosjetke nikom nisu pale na um. Znam da sam pomislio zašto je baš kazao Aristotel, zašto ne Sokrat ili Platon. Neko kao Ibn-Rušd sigurno mu nije bio ni u primisli.

Zaista, kako prepoznati Aristotela u školskim klupama? Ne može biti star kako ga prikazuju na antičkim bistama i poprsjima. Niti bradat. I kako je odjeven? Naravno, isto kao mi. S nama ide u školu.

Zato je svako od nas mislio svoje. I šutio.

– Ni po čemu – odgovorio je profesor – naravno, dok ne bi počeo govoriti, onako kako vi šutite.

Nije bilo potrebe za tim objašnjenjem. Sve je bilo jasno i prije.

Jasno je šta je stari profesor biologije htio reći, a šta je od svega toga ispalo, prosudite sami.

Jednog dana, nedugo iza profesorova pitanja, došao je novi učenik u naš razred.

Neka od bistrih glava iz mog razreda prozvala ga je Aristotelom. Ko bi to razumio?

Bio je i on dokraja zbunjen. Očito nikad nije čuo za tog Aristotela.

Aristotel je imao poderane i uredno zakrpane hlače.

Usto je bio smušen i nespretan. Kao da je imao nekakvu svoju tugu. Ustane iz klupe i udari se. Na odmoru se stalno sudara i pada. Kad se vrati s odmora oguljenih koljena, sjedne na rajsneglu. Nevolja za nevoljom. I uvećavale su se te nevolje.

Često je Aristotel nakon trke za krpenjačom šepao u razred.

Bio je siromašan. Vjerovatno i gladan. I u tom je tajna svega. Otkrio sam to slučajno i bilo mi je žao što sam se jedanput nasmijao podvali koju su mu pripremili.

Tako bijaše nekad, u djetinjstvu.

Ništa novog na ovome svijetu.

Tog starog profesora biologije vidio sam kasnije jedanput na planinskim obroncima u blizini grada. Žurno je gazio preko Šibova. Zastao je samo za trenutak i odgovorio na pozdrav svog učenika, pristojno i s uvažavanjem, a onda prošickao dalje sa svojim putničkim štapom. Taj njegov kratkotrajni pogled bio je lucidan, kao da me je zaista prepoznao. Nikad ga ni prije ni poslije nisam takvog vidio. Izgledao je sretan. Istinski sretan.

Kasnije, u gimnaziji, predavao mi je Pujo.

Posve je bio drukčiji od Šicka. Nizak i čemeran.

Jedanput je poveo čitav razred do tvrđave.

Najedanput mu se u ruci stvorio gušter. Ne znam je li ga sam uhvatio ili mu ga je neko dodao.

U svakom slučaju, razrezao ga je žiletom i svi smo vidjeli gušterovo srce kako kuca i sve organe u njegovoj maloj nutrini.

Iznenadio sam se kao rijetko kad.

Nevjerovatno.

Ničeg od onog što je govorio ne sjećam se, ali tu sam sliku zapamtio zauvijek.

I više puta u životu sam je se sjetio.

Iako nije išao sa mnom u razred, tu je bio i Aristotel. Pamtim i njegovo lice.

Profesor Pujo bio je nesretnik. Odavalo je to njegovo lice.

Mogao sam samo pretpostaviti šta mu se događa u svakodnevnom životu. Nisam to, naravno, ni pokušavao. Ipak, bilo je to više nego vidljivo.

Svako njegovo predavanje izgledalo je kao mučenje. Sve do guštera. Sve do tog trenutka.

Ozario se dok je gledao u unutrašnjost guštera i objašnjavao nam nešto što je moj razum odbijao prihvatiti. Kao da je taj otvoreni život govorio u njegovo ime.

Potom sam, godinama, zaboravio na profesore. Zaboravio sam i Aristotela.

Mnogo godina kasnije, iznenadno, vidio sam ga u nekom gradu na sjeveru. U skupini izgnanika. Osim što je izgledao kao da je prošao program aparata za postarivanje, po svemu ostalom izgledao je potpuno isti. S bistrim, razumijevajućim očima.

– Čime se baviš? – pitao sam ga.

– Vozim – odgovorio je – vozim velike kamione, s mojom školom nisam ovdje mogao ništa. Ti znaš, pokušao sam na medicini, ali nisam podnosio krv. Postao sam profesor biologije. Sad samo jurim kroz biologiju kao slijepi putnik.

– Valjda je tako odredio Demiurg – rekoh.

 

 

 

PROČITAJTE I...

Oni koji su zaista rođeni ovdje izgledaju kao da tu najmanje pripadaju. Opet podigoh pogled u krovove zgrada koje su izgradili ljudi što su dobro znali svoj zanat. U mraku su se mogle razaznati varijacije raznih evropskih utjecaja na lokalnu arhitekturu, bitka oblika i struktura odvijala se nesmetano već dugo vremena. A pogled onda padne na betonski trotoar, ispresijecan uzduž i poprijeko po potrebama vlasnika zgrade ispred koje se trotoar nalazio. A onda se odjednom nađeš ispod skele izlijepljene svim mogućim upozorenjima, kao da će ti to pomoći ako se nešto sruči na tebe

Taksistu zaboravka poznajem, a on mene ne. I da sam htio, a malo mi je falilo, mogao sam ga podsjetiti na njegovo svojedobno “distorzirano promišljanje, ponašanje i djelovanje” koje je, iz vizure njegovih roditelja, nastavnika i socijalnih radnika, također, vodilo u socio kulturološki sunovrat, određenije – u ćorku. No, ne rekoh ništa

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!