“Ne more šindra na krovu bez eksera stajati”

Nije bila sretna s Bećom, čovjekom hablešinom. Svake je godine bila trudna, nije da je Bećo držao do svog obećanja, već nije sirovina umjela zadržati pamet na okupu kad bi mu noge zadrhtale. “Šta je to, bona Šaho?”, pitali bi je u Bobovici kad bi došla svojima. Šaha bi samo odmahivala rukom: “Kog stigoše tog i j...še”

Bila tri brata: Šećo, Zećo i Bećo. I bile tri jetrve: Šaha, Raha i Haša zvana Paša. Godina je šezdeset i neka. Dodijao Šeći, Zeći i Beći, a još više Šahi, Rahi i Haši zvanoj Paša život na selu, pa intenzivno maštaju da šljegnu u grad, da prodaju hajvan, kuću, štalu i zemlju. Bećo imao troje djece, Šećo dvoje, Zeći kucalo u ženinom trbuhu. Nije bilo više opstanka na selu, ne može se vječito živjeti kao po kazni, povazdan tegli i vuci toliko da duša ostane u insanu, da ne prekine od gladi. O struji, kupatilu, asfaltu i ostalim luksuzima nećemo pričati. Svjetlo komunizma nije uspjelo odagnati grudobolni mrak bjelašničkih sela niti ugrijati bolnu studen njihove neimaštine. A studen je uvijek gora ženskim cvjetovima nego muškim panjevima, ljubinom tijelu uvijek treba više topline, možda zato muškarac i jeste rutav, da zimogrožljivoj lastavici debelim krznom sakrije svoju stvarnu golotinju.

Krenimo redom: Šaha. Prvo su je bili udali za nekakvog Tirića na Lukomiru, ali izgleda da je ovaj bio hadum, pa se ekspresno vratila svojima u Bobovicu – ne mogu korice bez mača! Kad ju je ugledala, majka je teatralno – ovo u seljačkom kontekstu samo na prvu zvuči oksimorično – zavapila: “Što se vrati, bona Šaho?”, na što je Šaha, ovaj put bez imalo teatra, odgovorila: “Đe si vidjela da šindra na krovu bez eksera more stajati?” Ekser, iliti znate već šta. A Bećo je kao momčić, kad se jednom zatekao kod sestre Zlatke u Bobovici, ljuljao Šahu dok je ova još bila u bešici (u čemu bi je drugo ljuljao?), na šta mu je Zlatka, iz čiste budalaštine, usput lupila: “Je li to, Bećo, ljuljaš svoju curu?” E kad se vratila s Lukomira, Šaha je, kao i svaka jednom prodata roba, prepolovila svoju cijenu iako je, doslovno i simbolično, zadržala svoju punu upotrebnu vrijednost. I tako ode za starog momka Beću, koji je hodao selom kao kakva havetinja, za koga su svi izgubili nadu da će se ikada oženiti jer je imao punih dvadeset pet. Kad su došli da je prose, Šahina majka ga je pomalo gadljivo upitala: “Bogati, momak, koliko si ti careva služio?” Bio je dronjav i tada mu je Šaha rekla: “Ko će te okrpiti takvog dronjavog?”, na šta joj je on uzvratio: “Ako ti okrpiš mene, beli ću i ja tebe.” To smo negdje već spominjali.

Nije bila sretna s Bećom, čovjekom hablešinom. Svake je godine bila trudna, nije da je Bećo držao do svog obećanja, već nije sirovina umjela zadržati pamet na okupu kad bi mu noge zadrhtale. “Šta je to, bona Šaho?”, pitali bi je u Bobovici kad bi došla svojima. Šaha bi samo odmahivala rukom: “Kog stigoše tog i j…še.” I takvoj sporoj, kakva je po prirodi bila, sada jedno kmeči u rukama, drugo joj riga vatru u stomaku, treće joj briše sline o pelengaće.

Raha. Ona je bila iz Umoljana. Neki joj se napadni Čomor, kako bi se to sada reklo, nabacivao, ali Raha nije bila oduševljena njegovim likom i djelom. Kad bi je vidio, zaljubljeni Čomor zapjevao bi s brda:

“Na Kapiću, na Kapiću kuću napravit ću,

na Rahimi, na Rahimi japiju tjerat ću.”

Tako se to prije udvaralo. Kapić (1.895 m) je najveći vrh planine Obalj, koja dominira nad Lukomirom. Pjesma nam dočarava tradicionalno poimanje žene, u konkretnom slučaju slavi se njena multifunkcionalnost, pri čemu je stavljen naglasak na golu fizičku snagu koja se u starim dobrim vremenima kod žena toliko poštovala. Ovdje je žena, osim kuharica, seksualni objekt, odgajateljica, čobanica itd., i prijevozno sredstvo, tačnije kljuse – ona na kojoj se “tjera japija”. I tako ga je Rahi i bilo. Nije se udala za Čomora, već za našeg Šeću, ali da je tjerala japiju, tjerala je. Šećo više nije nikad u brst otišao otkako je stigla Raha, osim jednom da je prepadne iz mraka, kad ga je Raha gađala sjekirom da mu glavu otkine i za koji cenat mašila. Nikad Raha, ali nikad, nije poželjela da ima dijete. Samo kad bi se sjetila koliko joj se majka napatila – rađala je djecu usput, za sijenom, od toga joj petero umrlo – osjetila bi najdublju odbojnost ne prema djeci kao takvoj već prema produžavanju života kao takvog. Morala je roditi jedno zbog muža, za njegov hatar, da ih selo ne ponižava. Jedno dođe za muža, jedno se omače. Ali to bi to. Nije djecu svake godine kao Šaha rađala, no i bez toga je rintala, u svakom slučaju neuporedivo više od Šeće, tako je to bilo: ili rintaj ili umri. A opet je bio Šećo taj koji je o svom životu samosažaljivo zaključio: “Kome je suđeno da bude j…. same mu gaće spadaju.”

I, napokon, Haša, koju su svi zvali Paša. Nismo iskopali razloge ove onomastičke zbrke. Iako su valjda starija braća i sestre željeli da se djetetu nadije moderno ime Paša, otac je ipak dao po nekoj neprežaljenoj tetki – Haša. Ali, kažemo, tako je niko nije zvao. Paša je bila Rakinička i nije imala braće, tako da Zećo nije ni oženio nju, već njenu zemlju. Neki su tvrdili da Paša nije bila baš u vinklo, a neki opet argumentirali kako nije bila potpuno luda, već samo na svoju ruku. Sve u svemu, Pašina majka i Zećo bijahu zadovoljni, prva dugotrajnim rješenjem problema, drugi zemljom. Možda punica ipak malo zadovoljnija. Tako je jednom Pašin babo cijeli dan vozio đubre, a dobio kumpjere za ručak. A kad neko najavi da će Zećo doći, punica naredi da se zakolje horoz, zbog čega joj se muž pobuni: “Ja čitav dan vozam đubre i kumpjeri mi za večeru, a zetu kolješ horoza. Horoza!” A žena mu smireno odgovori: “Pa znaš li ti koliko nam je đubre Zećo iz kuće odvukao!”

Zećo zvani Ćuskija. Nikad ga niko tako u oči nije zovnuo. Osim jednom. Jednog jutra u zimske dane pošla Paša, uprtivši dva velika kotla, da donese vode sa seoskog izvora. Ali bilo je poledilo i na jednoj strmini, gdje su se djeca povazdan klizala, Paša čim prvom nogom stade na stazu, obje joj se izvukoše ispod nje i razlijepi se po onom ledu koliko je duga i široka. Zaklepetaše kotlovi, začu se smijeh iz seoskih kuća. Paša ustade i gnjevno zaurla da je Zećo i čitavo selo čuju:

“J…na Ćuskijo, što mi runju ne obrija!!!”

Znam da sad šapćete tobejarabi i estagfirullah, ali to je samo zbog vaših pokvarenih misli, vaših lascivnih projekcija, ja nemam ništa s tim, grijeh je u čitaocu, a ne u pripovjedaču, zar trebam crtati na šta sam mislio? Evo, nacrtat ću. Prije su se opanci od kravlje kože pravili, tzv. fašnjaci, odereš kravu mikrološki precizno, onda razapneš kožu i osušiš je na ljutom mrazu. Runja ili, da nacrtamo, dlaka na volujskoj koži od koje su se pravili opanci namijenjeni samo za vrijeme kada nema kopna. Bili su vrlo praktični, posebno po dubokom snijegu jer su bili lahki. Nosili bi se s toplim vunenim čarapama i ulošcima. Ali u cilju njihovog dužeg trajanja, domaćini koji su ih pravili, među kojima je bio i Zećo, često nisu s njih brijali dlaku, što ih je pretvarala u skije po utabanim prtinama.

Šaha, Raha i Haša zvana Paša. Tri žene – tri sudbine kao jedna sudbina. Kroz nekoliko godina Šećo, Zećo i Bećo prodadoše kuću, hajvan i čaire i padoše s neba u Sarajevo.

PROČITAJTE I...

Ne znam da li zbog ramazanske magije, žeđi ili što je to baš tako (položaj sela, blizina borovine, užegle trave, veliko čisto nebo), učinilo mi se da nikad ništa ljepše nisam vidio: prizor vode, pun ogromnih odbljesaka, romora kristalne muzike. Ako niste bili u Knežini, otiđite, to je raj na zemlji, na oko sat od Sarajeva preko naše lijepe Romanije. O, zašto nas više nema u našim dženetima

Identitet jednog čovjeka “čini” moralna biografija u nastajanju i mnoštvo sekundarnih pripadnosti. Kada dođe do sukoba između ovih dvaju identiteta, uvijek se treba opredijeliti za prvi, koji je supstancijalno moralni. Ima samo jedno pravilo da se bude musliman: proći kroz život, vremeniti bitak, dunjaluk, odbacujući okove definicija – one donose napetost, zabludu i bespotrebne konflikte

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!