Ne brini, Gaja, naši sigurno pobjeđuju

– Senade, upali televizor! Ima film Partizanska eskadrila – dovikuje Gaja kao s brda na brdo i razbija pamučnu i okrepljujuću tišinu. Nikada nisam dokraja odgledao ovaj film. Naprosto nisam mogao. I vazda sam se pitao šta li je Šibu Krvavca natjeralo da snimi infantilan, apsolutno nerealističan i, shodno tematici koju tretira, za zdrav razum zaista uvredljiv film.

– Pa, gdje si, čovječe?! Nigdje te nema! Svi u kafiću pitaju za tebe! – veli mi za slučajnog susreta na ulici, uz široki krezubi osmijeh, usputni poznanik, znan mi kao Gaja, stalni gost tihog i nerazvikanog kafića u koji sam svojedobno, upravo zbog kao pamuk mehke tišine, i ja počesto dolazio.

I u kome, osim Gaje, mene, vlasnika i konobara Senada, drugih gostiju uglavnom nije ni bilo. Pa, kako Gaja i nije Bog zna kakve pameti (klasični mahalski tip: višedecenijski rakijaner koji nakon moždanog udara i podobro spaljenog mozga živi “zdrav” život, dugo šeta i, onesposobljen za iole ozbiljniju komunikaciju, šuti, pije čaj i netremice gleda na ulicu) i kako se o meni niko nije ni mogao raspitivati, osim, možda, njega i Senada, odgovaram neodređeno, nešto kao: “Tu sam, imam mnogo posla i obaveza”, i nastavljam dalje.

Naredne večeri, vraćajući se odnekuda, ulazim u nekada omiljeni mi kafić. Sve je isto. Gaja pije čaj i šuti, Senad naslonjen na šank čita novine. Pozdravljam ih, a Gaja me odmjeri kratkim, bezvoljnim pogledom i klimnu glavom.

– Ovome sam baš nedostajao – govorim Senadu bez bojazni da će Gaja shvatiti o kome i o čemu pričam. Senad, opet, odmahuje rukom i, ne pitajući me šta želim, donosi indijski čaj. I sjeda za moj sto. Nudi me cigaretom.

– Ne, hvala.

– Prestao si?

– Smanjio.

– Pametno. Mislim, pametno lažeš samog sebe.

– Trudim se.

– Senade, upali televizor! Ima film Partizanska eskadrila – dovikuje Gaja kao s brda na brdo i razbija pamučnu i okrepljujuću tišinu.

Nikada nisam dokraja odgledao ovaj film. Naprosto nisam mogao. I vazda sam se pitao šta li je Šibu Krvavca natjeralo da snimi infantilan, apsolutno nerealističan i, shodno tematici koju tretira, za zdrav razum zaista uvredljiv film.

Tako, primjerice, nakon što partizanska avijacija uništi dobro čuvani njemački aerodrom sa svim avionima, skladištima goriva i pride, onako usput, pobije stotinjak vojnika, obavezno bih gasio televizor. Više od toga nisam mogao probaviti.

Ponovo, po ko zna koji put, gledam tu scenu. Spremam se da krenem, ali, ni sam ne znam zašto, ipak ostajem. I dobro da jesam, jer u jednoj od narednih scena, koju ranije nisam gledao, gledam i slušam otprilike ovaj dijalog:

“Bio je to neočekivan napad. Letjeli su nisko i nismo mogli upotrijebiti protuzračnu odbranu. Nešto slično neće se ponoviti. Mi smo neuporedivo nadmoćniji i u takvim okolnostima oni nemaju nikakve šanse”, govori komandant aerodroma.

“Griješite, gospodine! Oni se ne prilagođavaju nametnutim okolnostima. Naprotiv, kreiraju vlastite okolnosti i rade ono što žele”, replicira oficir Gestapoa.

Ova izjava oficira Gestapoa, poduboka i nimalo šerbetli, stresla me je, iznenadila i postidjela. Gledam u ekran i uviđam da sam nepravedno potcjenjivao velikog majstora i, sada je to sasvim očito, zabavljen gledanjem u stabla, šumu nisam ni vidio.

– Svaka ti čast, Šiba – prošaputah.

– Aferim, majstore – dodaje Senad.

– Senade, šta reče ovaj Švabo – dovikuje Gaja.

– Ništa, ništa! Ne brini, naši sigurno pobjeđuju!

PROČITAJTE I...

Kad bi srbijanski tenkovi razvalili linije naše odbrane, tumbe isprevrtali rovove komadajući tijela bosanskih vojnika u njima i kad bi se kroz kovitlac prašine i gustog dima prosuli jezoviti krici ranjenih i urlajuće komande podoficira za povlačenje, izlazio bi Ibrahim naoružan RPG-om na spaljenu čistinu, oči u oči s tenkom T-72, mirno podešavao daljinomjer, nišanio, okidao i onesposobljavao ga, a potom još mirnije odlazio, nogu pred nogu, a da se ne osvrne i ne pogleda u gvozdenu grdosiju koju je razbucao

Kišonosni oblaci došli su iz pravca Majevice, a od oluje ni traga. A bila je tako sigurna i samouvjerena, tako sigurna da sam skoro povjerovao kako Majevica postoji samo zato da bi nam olujni vjetrovi s nje skršili stabla i porušili krovove – bilo je zadnje na šta sam pomislio, a potom sve oko mene naglo izgubi konture i poput plašta prekri me teška tišina i uspokojavajuće magline sna

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!