– Senade, upali televizor! Ima film Partizanska eskadrila – dovikuje Gaja kao s brda na brdo i razbija pamučnu i okrepljujuću tišinu. Nikada nisam dokraja odgledao ovaj film. Naprosto nisam mogao. I vazda sam se pitao šta li je Šibu Krvavca natjeralo da snimi infantilan, apsolutno nerealističan i, shodno tematici koju tretira, za zdrav razum zaista uvredljiv film.
 i kako se o meni niko nije ni mogao raspitivati, osim, možda, njega i Senada, odgovaram neodređeno, nešto kao: “Tu sam, imam mnogo posla i obaveza”, i nastavljam dalje.</p>
<p>Naredne večeri, vraćajući se odnekuda, ulazim u nekada omiljeni mi kafić. Sve je isto. Gaja pije čaj i šuti, Senad naslonjen na šank čita novine. Pozdravljam ih, a Gaja me odmjeri kratkim, bezvoljnim pogledom i klimnu glavom.</p>
<p>– Ovome sam baš nedostajao – govorim Senadu bez bojazni da će Gaja shvatiti o kome i o čemu pričam. Senad, opet, odmahuje rukom i, ne pitajući me šta želim, donosi indijski čaj. I sjeda za moj sto. Nudi me cigaretom.</p>
<p>– Ne, hvala.</p>
<p>– Prestao si?</p>
<p>– Smanjio.</p>
<p>– Pametno. Mislim, pametno lažeš samog sebe.</p>
<p>– Trudim se.</p>
<p>– Senade, upali televizor! Ima film <em>Partizanska eskadrila</em> – dovikuje Gaja kao s brda na brdo i razbija pamučnu i okrepljujuću tišinu.</p>
<p>Nikada nisam dokraja odgledao ovaj film. Naprosto nisam mogao. I vazda sam se pitao šta li je Šibu Krvavca natjeralo da snimi infantilan, apsolutno nerealističan i, shodno tematici koju tretira, za zdrav razum zaista uvredljiv film.</p>
<p>Tako, primjerice, nakon što partizanska avijacija uništi dobro čuvani njemački aerodrom sa svim avionima, skladištima goriva i pride, onako usput, pobije stotinjak vojnika, obavezno bih gasio televizor. Više od toga nisam mogao probaviti.</p>
<p>Ponovo, po ko zna koji put, gledam tu scenu. Spremam se da krenem, ali, ni sam ne znam zašto, ipak ostajem. I dobro da jesam, jer u jednoj od narednih scena, koju ranije nisam gledao, gledam i slušam otprilike ovaj dijalog:</p>
<p>“Bio je to neočekivan napad. Letjeli su nisko i nismo mogli upotrijebiti protuzračnu odbranu. Nešto slično neće se ponoviti. Mi smo neuporedivo nadmoćniji i u takvim okolnostima oni nemaju nikakve šanse”, govori komandant aerodroma.</p>
<p>“Griješite, gospodine! Oni se ne prilagođavaju nametnutim okolnostima. Naprotiv, kreiraju vlastite okolnosti i rade ono što žele”, replicira oficir Gestapoa.</p>
<p>Ova izjava oficira Gestapoa, poduboka i nimalo šerbetli, stresla me je, iznenadila i postidjela. Gledam u ekran i uviđam da sam nepravedno potcjenjivao velikog majstora i, sada je to sasvim očito, zabavljen gledanjem u stabla, šumu nisam ni vidio.</p>
<p>– Svaka ti čast, Šiba – prošaputah.</p>
<p>– Aferim, majstore – dodaje Senad.</p>
<p>– Senade, šta reče ovaj Švabo – dovikuje Gaja.</p>
<p>– Ništa, ništa! Ne brini, naši sigurno pobjeđuju!</p>
</div><!-- entry-content -->
<footer class=)
Prethodni članak
Da sam onaj nekadašnji, svašta bih joj rekaoSljedeći članak
Otac i sin na određeno vrijeme
PROČITAJTE I...
SAMO SE ISTI PREPOZNAJU I RAZUMIJU
Samoća je neka vrsta smrti. Odeš u džamiju, u šetnju, vidiš se s prijateljima, ali kad se kahve popiju i priče ispričaju, tromo, bezvoljno, jer znaš šta te čeka, vraćaš se u nešto iz čega si tek nakratko i prividno pobjegao
PRVI I POSLJEDNJI SUSRET S NEDŽADOM IBRIŠIMOVIĆEM
Nakon što je Nedžad, ne bez napora i svako malo brišući znojno čelo, pročitao pitko i vješto sročen sažetak voluminozne knjige, red je došao na promotore, ali, premda obojica više no kompetentni, opet nažalost i na opće čuđenje i komešanje prisutnih u sali, o samoj knjizi nisu rekli gotovo ništa. Nedžad je, pak, i začuđen i zatečen, oborene glave netremice gledao u imaginarnu tačku, komešanje i šaputanje u publici bivalo je sve jače