Ne brini, Gaja, naši sigurno pobjeđuju

– Senade, upali televizor! Ima film Partizanska eskadrila – dovikuje Gaja kao s brda na brdo i razbija pamučnu i okrepljujuću tišinu. Nikada nisam dokraja odgledao ovaj film. Naprosto nisam mogao. I vazda sam se pitao šta li je Šibu Krvavca natjeralo da snimi infantilan, apsolutno nerealističan i, shodno tematici koju tretira, za zdrav razum zaista uvredljiv film.

– Pa, gdje si, čovječe?! Nigdje te nema! Svi u kafiću pitaju za tebe! – veli mi za slučajnog susreta na ulici, uz široki krezubi osmijeh, usputni poznanik, znan mi kao Gaja, stalni gost tihog i nerazvikanog kafića u koji sam svojedobno, upravo zbog kao pamuk mehke tišine, i ja počesto dolazio.

I u kome, osim Gaje, mene, vlasnika i konobara Senada, drugih gostiju uglavnom nije ni bilo. Pa, kako Gaja i nije Bog zna kakve pameti (klasični mahalski tip: višedecenijski rakijaner koji nakon moždanog udara i podobro spaljenog mozga živi “zdrav” život, dugo šeta i, onesposobljen za iole ozbiljniju komunikaciju, šuti, pije čaj i netremice gleda na ulicu) i kako se o meni niko nije ni mogao raspitivati, osim, možda, njega i Senada, odgovaram neodređeno, nešto kao: “Tu sam, imam mnogo posla i obaveza”, i nastavljam dalje.

Naredne večeri, vraćajući se odnekuda, ulazim u nekada omiljeni mi kafić. Sve je isto. Gaja pije čaj i šuti, Senad naslonjen na šank čita novine. Pozdravljam ih, a Gaja me odmjeri kratkim, bezvoljnim pogledom i klimnu glavom.

– Ovome sam baš nedostajao – govorim Senadu bez bojazni da će Gaja shvatiti o kome i o čemu pričam. Senad, opet, odmahuje rukom i, ne pitajući me šta želim, donosi indijski čaj. I sjeda za moj sto. Nudi me cigaretom.

– Ne, hvala.

– Prestao si?

– Smanjio.

– Pametno. Mislim, pametno lažeš samog sebe.

– Trudim se.

– Senade, upali televizor! Ima film Partizanska eskadrila – dovikuje Gaja kao s brda na brdo i razbija pamučnu i okrepljujuću tišinu.

Nikada nisam dokraja odgledao ovaj film. Naprosto nisam mogao. I vazda sam se pitao šta li je Šibu Krvavca natjeralo da snimi infantilan, apsolutno nerealističan i, shodno tematici koju tretira, za zdrav razum zaista uvredljiv film.

Tako, primjerice, nakon što partizanska avijacija uništi dobro čuvani njemački aerodrom sa svim avionima, skladištima goriva i pride, onako usput, pobije stotinjak vojnika, obavezno bih gasio televizor. Više od toga nisam mogao probaviti.

Ponovo, po ko zna koji put, gledam tu scenu. Spremam se da krenem, ali, ni sam ne znam zašto, ipak ostajem. I dobro da jesam, jer u jednoj od narednih scena, koju ranije nisam gledao, gledam i slušam otprilike ovaj dijalog:

“Bio je to neočekivan napad. Letjeli su nisko i nismo mogli upotrijebiti protuzračnu odbranu. Nešto slično neće se ponoviti. Mi smo neuporedivo nadmoćniji i u takvim okolnostima oni nemaju nikakve šanse”, govori komandant aerodroma.

“Griješite, gospodine! Oni se ne prilagođavaju nametnutim okolnostima. Naprotiv, kreiraju vlastite okolnosti i rade ono što žele”, replicira oficir Gestapoa.

Ova izjava oficira Gestapoa, poduboka i nimalo šerbetli, stresla me je, iznenadila i postidjela. Gledam u ekran i uviđam da sam nepravedno potcjenjivao velikog majstora i, sada je to sasvim očito, zabavljen gledanjem u stabla, šumu nisam ni vidio.

– Svaka ti čast, Šiba – prošaputah.

– Aferim, majstore – dodaje Senad.

– Senade, šta reče ovaj Švabo – dovikuje Gaja.

– Ništa, ništa! Ne brini, naši sigurno pobjeđuju!

PROČITAJTE I...

Kako to u jednoj od svojih etnografskih studija navodi Alija Hamzić, “Dževad Agić, pisac i hroničar svog djetinjstva i života, školskih dana u Tuzli, tradicije, prošlosti i događaja u Koraju od 1931. do 1943. godine, kad mu se gubi svaki trag, rođen je u Koraju 1923. godine i potiče iz ugledne ulemanske porodice. Mekteb i osnovnu školu završio je u rodnom mjestu, a tri razreda gimnazije i Tehničku školu u Tuzli. Studij na Rudarsko-metalurškoj školi započeo je u Zenici, odakle su ga Nijemci ili ustaše tokom rata deportovali bez traga o njegovoj daljoj sudbini”

M. se tog dana pojavio pred mojim vratima kasno popodne: blijed, iznuren, ispaćenog lica i zgaslog pogleda. Avet. Jedva je stajao na nogama, pa sam priskočio, obgrlio ga, uveo u kuću, a on je, nakon što sam ga pažljivo posjeo za kuhinjski sto, na jedvite jade prošaputao: “Umirem od gladi. Pomozi”

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!

error: Sadržaj je zaštićen!