Kilogrami se tope samo u mislima

Najviše se hvatam za rukohvat u podzemnoj željeznici kada idem na posao i čini mi se da je to, ma koliko izgledalo nestabilno, jedina konstanta u mom životu. Hvatam se i za ručku frižidera. Previše često. Nakon otvaranja frižidera, ruka ide na raznorazne poguzluke za koje sam se zarekao da ih više nikada neću kupiti jer vode u propast. Zašto se toliko deblja od hrane koja nam daje najviše užitka? Što se ne deblja od kelja, kelerabe i karfiola

 

Nikada nisam mogao ni pomisliti da će doći vremena u kojima se nemam za mnogo šta ovozemaljsko uhvatiti. Najviše se hvatam za rukohvat u podzemnoj željeznici kada idem na posao i čini mi se da je to, ma koliko izgledalo nestabilno, jedina konstanta u mom životu. Raznorazne erozije su se desile, političko-društvene havarije, kolaps umjetnosti, kolosalno uništavanje prirode, otuđenje na svakodnevnoj bazi, masovne demonstracije ničega, degradacija povjerenja.

Hvatam se i za ručku frižidera. Previše često. Kilogrami se tope samo u mislima, kriza srednjih godina postala je permanentna mećava, a iskušenja kao da su tek počela. Znam sigurno da me neće zapasti nikakva penzija; lafo trebam uplaćivati bruku para da bih otišao u penziju sa šezdeset pet godina i onda riknuo u šezdeset šestoj.

Dok ovo pišem, čujem ručku od frižidera kako me zove, mami me, plače, moli da je zgrabim, ona samo čeka da negdje u pisanju zaglavim na sekundu, da se javi neka prokrastinacija koja će me odvesti direktno k njoj. A onda, nakon otvaranja vrata frižidera, ruka ide na raznorazne poguzluke za koje sam se zarekao da ih više nikada neću kupiti jer vode u propast. Zašto se toliko deblja od hrane koja nam daje najviše užitka? Što se ne deblja od kelja, kelerabe i karfiola?

Pokušavam misli gurnuti na drugu stranu, da se u pisanju posvetim nečemu konkretnom, stvarima koje nisu plićak Buča potoka niti dubina Hudsona. Budući da je napolju paklena vrućina, da je vlaga nesnosna, da se sve topi i da narod sve oko sebe grize od bijesa, sve je teže biti fin i učtiv. Nakon cijelog dana provedenog među ljudima koji su se pretvorili u sumo-borce, paljenje klime dođe kao osvajanje kupa šampiona, nagrada koja se voli i poštuje. Ko je god izmislio klima-uređaj, zaslužio je za svaki dan života Nobelovu nagradu. Nekad na Džidžikovcu niko nije ni znao kako klima izgleda, noći su i ljeti bile hladne, otvoriš prozor, i to ti je to. Čak si se morao i dobro pokriti. Ali, ta su vremena prošla.

A onda se, u momentima kada se javi kriza i nedisciplina, nedostatak pažnje i koncentracije, ukaže kauč u svoj svojoj raskoši i veličini. Zove li – zove. Kada smo ga kupovali, rekao sam da želim najveći, na šta je moja supruga samo zakolutala očima. I fakat, stigao je kauč koji je trebalo smontirati. “Ikeino” uputstvo za montiranje namah sam bacio u smeće jer sam iz Bosne, mi volimo težim putem. Jedva sam shvaćao šta je šta. Supruga se smijala. Ponos nije dozvoljavao napraviti korak do kante za smeće.

I tako, kada danas pogledam svoj stan, u kojem ima raznoraznih drangulija, instrumenata i umjetničkih radova, kauč na početku i na kraju dana izgleda i jeste najveća vrijednost. Jedino se u njega mogu komforno zavaliti a da se ne javlja bilo kakva dilema, nelagoda, bio šta što zahtijeva razmišljanje. Čak i moje mačke znaju da se, kad dođem kući, trebaju hitno skloniti s kauča jer, kad grohnem posred srede, ne gledam na šta ću pasti.

Valovi pisanja zatim ponovo krenu, misli piče od jedne strane galaksije do druge, sve je u opticaju, svaki se kamen prevrne, svaka kasica-prasica obije. Sjećanja naviru iz vremena kada je sve bilo drugačije, kada sam i ja bio neko drugi, treći, četvrti. I sve se to tako poreda i posloži, a onda opet nastupe kriza i nelagoda. Šta sad? O čemu pisati? I eto ga, opet frižider zove, ovaj put vadi se sok od mrkve i jabuke, malo sira ide na peksimete, pečena noga od žirafe…, sve ide. Nekada nisam htio jesti ni kad sam bio gladan. Stara mi je u školu donosila sendviče, ulazila u razred za vrijeme nastave s kesom i osmijehom, zbog čega su me u razredu toliko ismijavali da sam u nekoliko navrata propao kroz sve spratove do kotlovnice.

Ponekad poželim da pišem neku fikciju, nešto što nema nikakve veze sa mnom, nešto što ne bih lično ni pod razno doživio. Stavio bih nepostojeće likove u nekakve situacije, u neki film naučne fantastike u kojem se neki jadnik mora patiti s vanzemaljcima na planeti na kojoj nema ni japraka ni pavlake. Pisao bih naširoko i nadugačko o vrhovima nepostojeće planine na koju se nakon stotinu pokušaja konačno popne neki hipik iz Kotor-Varoši. Pisao bih o svemu osim o sebi i svojim dilemama i raskrsnicama. Nakon skoro pedeset godina života, sve ionako postaje fikcija, htio ja to ili ne.

PROČITAJTE I...

Novembar je, tmuran, hladnjikav. Stare majke odavno su se zatvorile u kuće, a u opustjelim avlijama vidi se tek poneka mačka. Nigdje živog roba. Znam to stoga što svake večeri izlazim u kraću šetnju, zapravo svojevrstan tjelesno-mentalni trening: razgibam se kratkom i oštrom šetnjom, prohodam i uobličim konstruktivne misli koje mi se vrzmaju u glavi

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!

error: Sadržaj je zaštićen!