Kad ne ide – ne ide

Nedavno je na poluvremenu košarkaške utakmice (ne znam ko je s kim igrao, koji medžlisi, muftijstva...) rezultat glasio 0:0. Ne da niko nije tricu ubacio, već ni slobodno bacanje – a bili su postavljeni koševi. Kad ne ide – ne ide! Nije htjela lopta u koš, nije htjela i džaba. (“Kako će u koš”, sad bi rekao moj daidža, “kad je bacaju k'o kamena s ramena?”) A možda su igrali na rezultat, prvo odbraniti svoj koš, a ako koji daju, dobro i jeste. Tvrda utakmica

Vozim se na akšam u Istiklal džamiju da preuzmem neku lovu. Rascvjetale se ruže po nebu nad Otokom, a ptice kruže kao neki rasplesani insekti oko razgranatih kranova. Stigao sam ranije pred džamiju (kad trebam uzeti pare, uvijek dođem ranije) i malo mazlumao po haremu, kad se pomoli mujezin džamije, student kojeg znam od ranije. Javim mu se rukom. Priđe mi i zapodjenusmo besjedu o ovogodišnjoj “hodžijadi”, kako se već u narodu zovu Rijasetovi sportski susreti. Tu se takmiče sva muftijstva, medžlisi, medrese i druge jedinice s područja naše Islamske zajednice. Mada je riječ o amaterskim susretima i mada je najvažnije da se ljudi druže, dosta se tu znoja prolije, izleti i poneki zub, dogode se blaži bandaci, upale mišića, povrede zglobova, aktiviraju se stare leđobolje, krene i pokoje nagurivanje. Efendije te sportske susrete krajnje ozbiljno shvataju, što se, doduše, ne bi zaključilo čistim pogledom na statistike. Nedavno je na (čini mi se mostarskoj) na poluvremenu košarkaške utakmice (ne znam ko je s kim igrao, koji medžlisi, muftijstva…) rezultat glasio 0:0. Ne da niko nije tricu ubacio, već ni slobodno bacanje – a bili su postavljeni koševi. Kad ne ide – ne ide! Nije htjela lopta u koš, nije htjela i džaba. (“Kako će u koš”, sad bi rekao moj daidža, “kad je bacaju k'o kamena s ramena?”) A možda su igrali na rezultat, prvo odbraniti svoj koš, a ako koji daju, dobro i jeste. Tvrda utakmica.

I dok pričamo o tih famoznih 0:0, prilazi nam neki šaner, u kratkom šorcu, elegantno obučen, ali za čaršiju, ne za džamiju. “Zdravo, ja sam E.”, obraća nam se učtivo i pruža ruke da se upoznamo.

“Da niste čuli da je neko donio izgubljene ključeve u džamiju? Javili su mi s bazena da je neko pronašao ključeve od auta i ostavio ih u džamiji.”

“Jesu li na daljinsko otključavanje?”, upita ga mujezin.

“Da.”

“Je li imaju na vrhu ono nešto što svjetluca?”

“Da!”, uskliknu mladić.

“Samo provjeravam”, reče mujezin. “Da, neki je čovjek ostavio danas ključeve u džamiji. Kod mene su”, obradova ga mujezin. “Hvala Bogu!”, odahnu šaner i podiže demonstrativno pogled prema nebu. “Bio sam na bazenu i, kad sam se vraćao, nema ključeva. Vjerujte mi, cijeli sam ih dan tražio ovuda, nisam smio otići, da mi neko ne odvuče auto. To je onaj sivi džip, eno tamo.”

“Vidiš da i u džamiji ima neke nafake”, ubacim se i ja čisto da učestvujem u njegovoj radosti.

“Ima, ima”, potvrdi šaner, “kad su mi rekli da su ključevi u džamiji, žena mi je rekla da moram nešto klanjati. A vidite da sam u šorcu, sad stvarno ne mogu, ali prvom prilikom ću klanjati, to sam se zarekao.”

“Ovo ti je sigurno neki znak, pa ti razmisli”, kajlam ga, mada se pomalo zatekoh u kičastom činu bespotrebne da'we.

Mujezin ode po ključeve, a šaner nastavi pričati, ali s dosta manje grča. “Vjeruj mi, jarane, cijeli dan sam ovdje bio. U jednom trenutku sam uzeo žice i probao da ga tako otvorim. Dok sam obijao vlastito auto, zaustavi se neko ispred mene. Policija! ‘Šta to radiš, momčino?’ Pogledam šta radim i odgovorim: ‘Evo obijam auto.’ Pokušao sam im objasniti šta se dogodilo, ali nisam imao dokumente da im potvrdim vlasništvo. Saobraćajna mi ostala u autu. Upitaše me imam li papir s osiguranjem kući ili rezervni ključ, rekoh: ‘Imam oboje.’ I sjednem s njima u auto, ali dok me voze kući, zove ih centrala na motorolu da se uključe u potjeru za nekim ukradenim autom. Mene presječe: nije valjda moje. ‘Neka ovo tvoje pričeka, moramo se odazvati pozivu’, kaže mi drot. I tako, krenuo kući po ključeve, a nađem se u nekoj potjeri za ukradenim autom. Da skratim, ta se nazovi potjera završi, i oni me odbaciše kući, donesem im osiguranje od auta, ali sad nema onog rezervnog ključa, sve sam prevrnuo sa ženom, sve! I hoću da vrištim, kad zovu ovi s bazena, kažu da je neko ostavio ključ u džamiji.”

Eto mujezina iz džamije. “Je li ovo tvoj ključ?”

Šaner pogleda ključ, promijeni izraz lica i reče tiho, ali jasno: “Nije.”

Zašutjesmo. Neki drugi ključ!

“Ništa, ljudi, hvala vam, odoh ga probati obiti, sigurno su mi ključevi ostali u autu”, otpuhnu nesretnik i krenu prema izlazu iz harema.

“Makar sad ne moraš klanjati”, dobacih mu, a on se okrenu i nasmija kao da mu je i to bilo zauhar.

A već je jednom nogom bio zagazio u džamiju.

 

 

 

PROČITAJTE I...

Ne znam da li zbog ramazanske magije, žeđi ili što je to baš tako (položaj sela, blizina borovine, užegle trave, veliko čisto nebo), učinilo mi se da nikad ništa ljepše nisam vidio: prizor vode, pun ogromnih odbljesaka, romora kristalne muzike. Ako niste bili u Knežini, otiđite, to je raj na zemlji, na oko sat od Sarajeva preko naše lijepe Romanije. O, zašto nas više nema u našim dženetima

Tik do mene, ali ne u vodi, poluobnaženih grudi i “nogu raskrečenih kao steona krava”, leži vremešna gospođa. Zasljepljujuće šljašti od namljackane zaštitne emulzije, a dva šanera pohotno je gledaju. Vidim, ni ona nije ravnodušna. Okrećem glavu na drugu stranu i vidim, također u plićaku, tri podobro razgolićene, raskikotane djevojke. Gledam pravo, u vodu, i vidim strastvenu ljubavnu igru mladog para, praćenu mnoštvom radoznalih pogleda

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!