I kruška i šljiva, sve “uz Božiju pomoć”

B. je pragmatik. Oduvijek. Ne zanimaju ga ni priče ni skupovi koji ne mirišu na pare ili, još gore, mirišu na pare iz njegovog džepa, te ih se kloni. Kloni se i mahalskih akšamlija šlihtara (a i oni njega jer znaju da je ters i cicija) koji po principu “kad je džabe, i sirće je slatko” tiho i nenametljivo obilaze druge pecirakijaše, molećevim pogledom očekuju da ih domaćin pozove za rakijski kazan, a kad se to desi, a rijetko se desi jer su takvi krajnje neomiljeni u pecirakijskim društvima, niko sretniji od njih

Dvadesetak metara od moje kuće, na ionako uskom sokaku, zjapi rupa. Velika. Prosvirala vodovodna cijev, lilo je danima i sedmicama, pa se nakenjkali nekako majstori iz Vodovoda, zakrpili cijev, a rupu ostavili nezatrpanu, da zjapi.

Automobilom se dalje ne može. Izlazim iz taksija, tegarim kantu Jupola (psiholozi i ini stručnjaci krečenje konačno bi trebali tretirati i klasificirati kao, recimo, relativno podnošljivo traumatsko iskustvo), u susret mi ide komšija M., tromo, nesigurno, klecavo. Krenuo dobri starina na akšam u džamiju, mršti se, vidim šapuće nešto, sasipa huju u bradu, a znam i zašto.

– Merhaba, M.

– Merhaba! Kako si?

– Evo, vidiš! Krečenje i to!

– Znaš šta? Bog će biti milostiv prema nama!

– Nadam se!

– Prvo, država nam je k’o ova rupa! Niko je ne zakrpi! Drugo, valja biti hrabar, valja biti gazija, pa klanjat’ okružen rakijskim kazanima! Eto, odoh, kasnim!

Idem dalje. Tik do M. kuće, komšija B. u garaži peče rakiju, krušku. M. i B., bezbeli, ne govore. Doduše, nisu ni u sukobu. Ponašaju se kao da onaj drugi ne postoji pa nema svađe. Pametno. Ja, opet, govorim s obojicom, samo različitim jezicima.

B. je pragmatik. Oduvijek. Ne zanimaju ga ni priče ni skupovi koji ne mirišu na pare ili, još gore, mirišu na pare iz njegovog džepa, te ih se kloni. Kloni se i mahalskih akšamlija-šlihtara (a i oni njega jer znaju da je ters i cicija) koji po principu “kad je džabe, i sirće je slatko” tiho i nenametljivo obilaze druge pecirakijaše, molećevim pogledom očekuju da ih domaćin pozove za rakijski kazan, a kad se to desi, a rijetko se desi jer su takvi krajnje neomiljeni u pecirakijskim društvima, niko sretniji od njih.

– Krečiš, komšija, krečiš – veli mi B. dok prolazim pored njegove garaže iz koje izbija nesnosan smrad užeglog, fermentiranog voća, pa, ne čekajući odgovor, poče, zažareno i granajući rukama, pričati o izvrsnom kvalitetu rakije, o kruškama koje je slučajno i pojeftino kupio negdje u okolici Gradačca (poznajući ga, ne bi me čudilo da ih je i zdipio), a i o odličnom kvalitetu šljiva do kojih je također došao slučajno i pojeftino, pa zadovoljno pokazuje na desetak kaca poredanih u avliji. I još veli, destilirat će ih, “uz Božiju pomoć”, kad završi s pečenjem kruškovače.

– Sve bi to propalo! A zar nije bolje ovako?! Zar nije sevab spasiti od propadanja ono što se spasiti može?! Slažeš li se?!

– Svako zna svoje. I neka svako radi svoj posao.

Osvanu i Kurban-bajram. Lijepo, prozračno jutro. Skupa s M. spuštam se ka Arslanaginoj džamiji. Vidim, i B. je poranio. Istovara iz kombija vreće sa svježim šljivama, prti ih na leđa i istresa u kace

M. ga siječe pogledom uzduž i poprijeko, drobi od huje nešto u bradu, a ja mu šapućem:

– Pusti. Neka ga. Svako zna svoje i svako će naći svoje.

PROČITAJTE I...

Kad bi srbijanski tenkovi razvalili linije naše odbrane, tumbe isprevrtali rovove komadajući tijela bosanskih vojnika u njima i kad bi se kroz kovitlac prašine i gustog dima prosuli jezoviti krici ranjenih i urlajuće komande podoficira za povlačenje, izlazio bi Ibrahim naoružan RPG-om na spaljenu čistinu, oči u oči s tenkom T-72, mirno podešavao daljinomjer, nišanio, okidao i onesposobljavao ga, a potom još mirnije odlazio, nogu pred nogu, a da se ne osvrne i ne pogleda u gvozdenu grdosiju koju je razbucao

Uvijek kad je bilo Bošnjana, Bošnjaka i Bosne, bilo je i bosanskog jezika. Pazite, samo u doba osmanske Bosne u našoj Banjoj Luci u jednom trenutku (šk. 1867/68.) više od 1.000 djece u školi je učilo bosanski jezik, a, recimo, u Livnu približno 400, dok u drugim našim gradovima ovaj broj premašuje nekoliko hiljada (npr., u Sarajevu više od 2.000, u Tuzli više od 4.000). Ako, pak, provjerimo koliki su ovi brojevi danas, nećemo se mnogo iznenaditi. I u Livnu, i u Banjoj Luci, to je nula, ili, kako bi matematičari to mogli reći, taj broj teži nuli

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!