Dudelange ili Birkirkara

Bilo kako bilo, 19. juna ćemo saznati ko će biti preko puta naših igrača. Možda ozbiljnost situacije oslikava konstatacija iz jednog bh. medija da sarajevski premijerligaši mogu za protivnika dobiti “nezgodni Vaduz”. Toliko nam je strah u kostima da je Vaduz (Evropu izbore kroz ligu Lihtenštajna), inače

Bilo je puno Koševo kada je stigao veliki Newcastle United. Kažu, 38.000 navijača Željezničara. Da nije ofucana fraza, moglo bi se nazvati fudbalskim praznikom, ali bilo je spektakularno. S jedne strane veliki Shearer, Dyer, Viana, Given…, a kontra njih naši i nikome vani poznati Mulalić, Hasagić, Alihodžić, Guvo… Svi na tribinama, oni koji su ostali oko stadiona, ali i pred TV ekranima znali su koliko su Englezi jaki, ali u svima je tinjala nada da Željo može. Komšije u bordo bojama imale su u glavi isto kada je Borussia Monchengladbach stigla pred više od 30 hiljada ljudi na Koševo.

Bez obzira na status velikog favorita za Nijemce, pucali su svi od pozitivne energije, a i tim je disao kao jedan. U oba slučaja nije se uspjelo. Nije se uspjelo proći dalje ni kada su protivnici bili Malaga ili Rapid, ali nije bilo razočaranih. Svi na terenu dali su posljednji atom snage za boje kluba i ispali od većih i boljih. Igrači su i tada igrali za plaću, ali su pokazali i srce, ono neophodno da se napravi nešto više.

Pred nama je mjesec iščekivanja i bojazni od novih razočarenja. Pred nama su nove evropske utakmice. Zrinjski, Željezničar, Sarajevo i Široki Brijeg ponovo će biti dio pretkola za Ligu prvaka ili Ligu Evrope. Žrijeb je važan, a za nas postaje sve važniji kako godinama pada nivo naših klubova u odnosu na Evropu. Ne ponovio se Dudelange, nikako Birkirkara ni makedonski Metalurg. Ne daj Bože da nam se desi Zaria Balti.

Popis nekih od “evropskih velikana” koji su do sada izbacivali naša četiri trofejna kluba donosi zebnju, ali i razoružava one koji su se nalazili među više od 30 hiljada na Koševu. Kako to ponoviti, kako izaći hrabro pred velike i kako vratiti nadu u ono što je bh. klupski fudbal? Najlakše bi bilo reći da će se to teško ponoviti u skoro vrijeme. Sudeći prema stanju u klubovima, ovaj minimalni prohtjev navijača, da povremeno prijetimo većima, ostat će još dugo nedostižan.

Da se ne lažemo, prije svega je problem u igračkom kadru, a te igrače neko dovodi i, da je sreće, snosio bi neku odgovornost. Naravno, novac diktira mnogo toga. Mi nemamo novca za velika pojačanja, ali ovo je profesionalni fudbal, gdje jednostavno moraš biti konkurentan da bi se vidio rezultat. Ako nemaš budžet od 100 miliona, onda bar milion koji imaš potroši kvalitetno. Naravno, garancija nema, ali ne može se stalno birati pogrešne korake.

Put srozavanja kvaliteta igre u našoj ligi, a i klubova, nije tako kratak. Novca nemamo, ali lagali smo sami sebe. Možda su zaboravljena pojačanja iz Engleske, Španije ili Italije, a, realno, nismo htjeli pogledati da su to ljudi izgubljeni za fudbal, da u pokušaju zadovoljavanja sujete ambicioznim gazdama klubova samo dosipamo so u more. Iako je ovo naše, more je toliko slano da gotovo u njemu više i nema života.

Nije teško zapaziti da su nas ovi što vode klubove već navikli da ne očekujemo puno. Smjenjuju se svako malo, a svima je zajedničko što se dive Dinamu, Partizanu, Crvenoj zvezdi, a odnedavno i Rijeci. Možda bi recept bio da pojačanja iz komšiluka “provuku” kroz filter tih klubova, gdje bi Stanojević bio u Partizanu, Blagojević u Crvenoj zvezdi, a, recimo, Pehar u Dinamu. Novca nema, ali ko kaže da ovi ne koštaju, grdno se vara. Da se ne vadimo na novac, jer, primjera radi, Sarajevo po Transfermarktu vrijedi tri puta više od prošlosezonskog krvnika Zarije. Uostalom, samo kroz Evropu se može zaraditi novac.

Bilo kako bilo, 19. juna ćemo saznati ko će biti preko puta naših igrača. Možda ozbiljnost situacije oslikava konstatacija iz jednog bh. medija da sarajevski premijerligaši mogu za protivnika dobiti “nezgodni Vaduz”. Toliko nam je strah u kostima da je Vaduz (Evropu izbore kroz ligu Lihtenštajna), inače četvrtoplasirani tim Druge lige Švicarske, jako strašan. I dobro, ako preskočimo ove “nezgodne” u prvim pretkolima, već se spremamo za oproštajno. Tako su nas navikli i tako smo prihvatili, a navika je čudo.

 

 

PROČITAJTE I...

“Mogla sam i ja otići kao i mnogi. Nije ova država lahka za život, ali i studenti iz Njemačke idu u Francusku da studiraju, odlaze ljudi odsvakuda, traže nešto bolje. Ali ti kao insan ne možeš pobjeći od sebe, možeš samo ponijeti dio sebe. U ovoj situaciji ne treba bježati, po čemu smo mi poznati, nego treba rješavati probleme, treba ovdje najbolje što možeš raditi svoj posao. Možda bi nam, kada se ne bismo predavali olahko, bilo bolje”

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!