Drug milicioner, drug sudija i drug hodža: O tome kako je hodžin zapis završio na sudu

“Druže hodža, velike muke su me snašle i nema gdje nisam išao i na čija vrata udarao. Da ti skratim, mnogo ljudi mi je reklo da mi samo ti možeš pomoći, pa, evo me, pomagaj, ako Boga znadeš!” Hodža se još nije uspio ni snaći, a drug milicajac već je pričao kako mu se po kući dešavaju svakojake stvari; te mu se nešto prolije ili slomi, te mu je dijete hasta, te krava neće da spusti vime...

“Ja sam ti, moj efendija, imao jednog rođaka”, priča mi moj ahbab koji se, prepričavajući zgode i nezgode, voli prisjetiti nekadašnjeg vakta i ljudi u njemu. “Taj moj rođak – Ibrahim se zvao – e, on ti je bio hodža, baš k’o ti sada. Samo, do sada je bio drugi vakat. Nemoj me pogrešno shvatiti, ali do sada su hodže bile drugačije. Možda oni nisu mnogo čitali i škola završavali, ali su bili u vjeri dobro, dobro potkovani. On je, recimo, znao zapisivat’ ljudima. Razboli se nekome krava, umiru mu djeca, u kući nešto ne ide kako treba; znalo se šta ti je činiti – idi Ibrahimu i riješen problem. On bi nešto šarni na one svoje papire, zamotaj i objasni šta dalje s njima, i Bog te veselio!”

Priupitam je li kakvu medresu završio ili je bio samouk, a on veli:

“To ti stvarno ne bih znao reći. Moguće je da je nešto i završio, ali ne bih duše griješio i napamet pričao ono što ne znam. Ovo sigurno znam jer mi je rahmetli babo to često pričao i dobro sam upamtio, pa hoću i tebi da opričam. Njemu je, jedne prilike, na džumu bahnuo nekakav milicajac. Ustvari, nije on bio na džumi nego ga je sačekao pred džamijom. Šta će ti biti dalje? Bezbeli, Ibrahim-efendija se začudio. Otkud da njega čeka milicija? Promislio je malo da nije šta pogriješio ili naopako kazao. Kako bi god prokontao, nije ga se imalo za šta teretiti. Helem, priđe ti njemu onaj milicajac, koga je efendija znao, i uljudno ga pozdravi.

‘Druže hodža, velike muke su me snašle i nema gdje nisam išao i na čija vrata udarao. Da ti skratim, mnogo ljudi mi je reklo da mi samo ti možeš pomoći, pa, evo me, pomagaj, ako Boga znadeš!’

Hodža se još nije uspio ni snaći, a drug milicajac je već pričao kako mu se po kući dešavaju svakojake stvari; te mu se nešto prolije ili slomi, te mu je dijete hasta, te krava neće da spusti vime… Poslušao hodža drugovu priču, potapšao ga po ramenu i uz blagi smiješak zamolio da mu navrati sutra izjutra.

Kako je bilo i dogovoreno, tako se i desilo. Nije se čestito ni razvidnilo, a milicajac je pokucao hodži na vrata. ‘Mora da ga je zor stvarno natjerao’, mislio je Ibrahim. Posjedili su kratko, drug milicajac je dodao još koji detalj o svojoj muci i belaju, a hodža se, saslušavši sve, latio hartije i na njoj ispisao magične riječi, opisavši milicajcu gdje će ih turiti i kako će s njima dalje postupati. Na kraju se srdačno rastaše kao da su kakva rodbina.

Prošlo ti to nekoliko dana, ma, eto, nije izišla ni hefta kako treba, kad Ibrahim-efendiji na vrata stiže plavi kuverat, a kad plavi kuverat dođe, to je značilo samo jedno – valja ići na sud. ‘Aman jarabi, otkud sad ovo?’, pitao se efendija i po glavi premetao sve što mu je moglo naumpasti. Nije se ni s kim zavadio niti prirječio, nije nikog na bigajrihak oštetio, a, vala, ni u džamiji nije ništa neprimjereno kazao pa da ga se ovako poziva i udara na njegovu ličnost. Istina, plaća mu zna u zadnje vrijeme zakasniti, pa i po dva ili tri mjeseca. Nekad mu se, doduše, dadne u žitu i krompirima, ali to nije za suda. Nije za suda ni to što je nekog petka u džamiji vjenčao mladence, a obnoć im u kući i mevlud učio; dobro se raspitao kod nadležnih i dobio usmenu saglasnost da zbog toga neće imati nikakvih posljedica. Šta li je, onda, moglo biti posrijedi?

Nije bilo druge nego da se u naznačeno vrijeme lično pojavi pred sudijom i raspetlja sve dileme. Obukao je kaput koji bi oblačio samo u posebnim prilikama i zaputio se ondje gdje je i pozvan.

‘Hodža, kako zdravlje?’, pitao je sudija.

‘Nako kako je Bog odredio, drugačije i ne može biti. Ne žalim se’, odgovorio je još uvijek znatiželjni Ibrahim-efendija.

‘A, da te pitam, može li se od te vaše hodžinske plaće živjeti?’

‘Evo, čim sam još na nogama, znači da može’, odvrati efendija sada već ozbiljnijim i pomalo nervoznim tonom.

‘Aha. Neka, neka. Je li redovna plaća?’, bio je uporan sudija.

‘E, tu bi se dalo štošta kazati, ali opet, Bogu hvala, dobro je. Dadnu mi u parama kad se ukupi dovoljno, a kad usfali, dadnu mi, jal’ u brašnu, jal’ u krompiru i žitu. Uglavnom, nisam ni bez čega. A da ponekad okasni, okasni, što jest, jest. I sahat je sahat pa ga ponekad valja malo naviti.’

‘Dobro, dobro, druže hodža. Nego, zanima me uspiješ li kadgod šta zaradit i mimo svog posla? Ono, kako se to kaže, napobaška – honorarno. Znaš na šta mislim?’

‘Ne znam, druže sudija. Moj se pos’o zna, i to je sve što radim.’

‘Dobro. A, reci mi, desi li se ikad da nekome nešto pripomogneš pa da ti se plati?’

‘Ne razumijem vas, druže sudija; ako možete biti malo precizniji?’

‘Vidi! Teško se živi i svakog nešto tare i žulja, meni je to jasno, a nadam se i tebi. Svijet je pobolijevao i svakakve ga nevolje gone. Svako svoju muku živi u svoja četiri duvara, ali dođe vrijeme kad’ se to više ne mogne durat’ pa čovjek traži lijeka gdje stigne. Na to sam mislio, ako me sad razumiješ!?’

Ibrahim-efendiji je sad sve bilo jasnije, ali se i dalje pretvarao da ne razumije.

‘Vidim ja da moram biti direktniji, pa ćemo ovako. Do nas je došla informacija – a ti si tu danas da nam to potvrdiš i da kažeš šta imaš reći – da ti, druže hodža, liječiš ljude nekim svojim zapisima i da za to uzimaš dobre pare od jadnog naroda. Imaš li šta reći po tom pitanju?’

‘Druže sudija, Bog liječi; Ibrahim samo zapiše. A da mi za to neko dadne kakve pare, vala nije; to slobodno provjerite. Istina, dobijem ponekad ponešto, ali pare – jok. Dadnu mi, recimo, masla, oraha, vunenih čarapa ili džemper, i to je sve. A i to i ne tražim ja nego dadnu sami. To vam odgovorno tvrdim, druže sudija.’

‘Znači, ipak pišeš ljudima!?’

‘Jesam, i to ne krijem. To mi je radio rahmetli babo, a i njegov babo, pa se, valjda, tradicija morala nastaviti.’

‘A, znaš li, druže hodža, da to treba prijaviti državi i da se za to može odgovarati?’

Hodža slegnu ramenima, zausti da nešto kaže, ali pošuti, siguran da upravo sada sudija ima da kaže ono najvažnije.

‘Ljudi se žale, druže hodža. Cijela varoš priča o tvojim zapisima. Vele, eto, sad je počeo i miliciji zapisivati.’

Hodži se sve okrenu pred očima. Znači, onaj milicajac mu je dolazio po zadatku. Nije ga gonila muka nego naredba. ‘Bože, da nisam pred njim šta nepromišljeno kazao?’, mislio je u sebi.

Sudija je i dalje pričao, ali ga Ibrahim već neko vrijeme nije ni slušao. Čuo je tek posljednju rečenicu:

‘U petak, u 12 sati dođi u sud pa ćemo se još malo porazgovarati. Je li dogovoreno?’

‘Druže sudija, može li se to pomjeriti malo ranije ili kasnije, tad mi je džuma, a ja zamjene nemam?’

‘Aha, aha. Čekaj da pogledam u notes. Aha, aha. Sve mi je zauzeto. Ako vjeruješ, samo tad je slobodan termin, pa ti dođi, a svijet će se nekako snaći i bez džume!’

Volio bi Ibrahim-efendija da ga je tog petka zemlja progutala. Ipak, spremio se i, umjesto na džumu, pješke otišao u sud. Sudija je čekao. U prostoriji je bio i onaj milicajac kojem je pravio zapis. Neka žena je kucala po mašini i, valjda, zapisivala ono što su hodža i sudija razgovarali.

‘Onda, druže hodža’, otpoče sudija, ‘priznajete li da ste ovom drugu milicajcu na papir ispisali neke vaše vradžbine, tvrdeći da će mu to pomoći da riješi probleme kod kuće?’

Ibrahim-efendija je nekoliko trenutaka gledao predase, a onda se odvažno ispravi i odlučno reče:

‘Druže, uvaženi sudija! Možda nisam plaho učen čovjek, ali znam da se nikakva krivnja na insana ne može svaliti bez konkretnih dokaza.’

‘A ako ja kod sebe imam dokaz?’, uozbilji se sad i sudija.

‘E, to je već druga priča. Dokaz je dokaz, ali dokaz treba i pokazati!’, efendija je već pomalo drsko i odlučno odgovarao.

‘Dovoljno je samo da otključam fioku i izvadim papir, a onda ti, druže hodža, možda i u ćuzi zaglaviš. Šta ćemo onda?’

‘Izgleda da nema druge nego da otvorite fijoku i pokažete papir!?’, navaljivao je Ibrahim‑efendija.

‘Dobro, ako ćemo tako, neka bude. Dakle, da vidimo gdje nam je dokaz!?’

Sudija se odvažno maši za džep, uze ključ i vješto otvori fijoku. Milicajac koji je sjedio nedaleko od Ibrahim-efendije sve je šutke posmatrao, gledajući uglavnom u sudiju. Uskoro je sudija nestrpljivo prebirao po fijoci.

‘Neka, neka, sad ću ga naći, ovdje je bio’, pravdao se.

Tražio je i tražio, ali ga nije našao. Pitao je i gospođu koja je sada prestala mlatiti rukama po pisaćem stroju da mu ona, slučajno, nije prebirala po stolu, iako je i sam znao da to nije moguće jer ključ od fijoka ima samo on.

‘Vidite, druže sudija, da sam komotno mogao doći i poslije džume?’

Sudija se nije dao smesti, iako je već odavno izgubio strpljenje. Odlučio je da to ne pokaže.

‘Mora da mi se zaturio negdje kod kuće. Čim ga nađem, ponovo ću te zvati, druže hodža.’

‘Nadam se samo da to opet neće biti petak’, odgovori Ibrahim-efendija, sada već suzdržavajući smijeh.

‘Bit će kad ja odlučim da bude!’

Efendija zausti da nešto kaže, ali se opet povuče, učtivo se pozdravi i napusti prostoriju, ali tek što je izišao iz zgrade, začu sudijin glas.

‘Čemu žurba, druže hodža; džuma vam je svakako prošla? Nego, šta mislite da odemo ručati; sigurno bi prijalo i meni i tebi? Ja častim.’

Uskoro su sudija i efendija marširali ulicom, izazivajući znatiželjne poglede ljudi. Sudija se najprije pretvarao kao da se među njima dvojicom nije desilo ništa. Jeli su i ispijali kahvu i uopće se nisu doticali onoga što ih je, zapravo, i spojilo. Tek u neka doba, sudija će stidljivo:

‘Znaš, Ibrahime, kunem ti se čime god hoćeš, imao sam dokaz. Papir je bio u onoj fijoci. Eto, jutros sam ga držao u rukama!’

‘Druže sudija, i ja sam jutros bio u džamiji pa danas nisam. Tako je to. Sad bude, sad ne bude.’

Sudija ga je ispitivački gledao.

‘Ali, ja sam svojom rukom stavio papir i zaključao ga!’

Efendija ga je gledao ravno u oči, razmišljajući da ga kratko upita: ‘I?’ Procijenio je da bi to bilo isuviše drsko pa je odustao. Sudija je nastavio:

‘Nije mi jasno gdje je mogao nestati!?’

‘A šta ako vam ga ja sada pokažem?’, reče iznenada efendija.

Sudija se gotovo nakašlja od iznenađenja. Gledao je efendiju, očekujući da će na njegovom licu pročitati bilo šta što će odati kako se ovaj čovjek šali. Efendija je bio ozbiljniji nego ikad.

‘Želite li, uvaženi druže sudija, da vidite taj papir?’

Sudija samo sliježe ramenima. Efendija zavuče ruku i iz džepa kaputa izvuče presavijenu cedulju.

‘Je li to to?’

Sudija je prebirao papir i okretao ga u rukama. Lijevom rukom se potirao po čelu koje se pomalo znojilo, a onda bi tako snažno obuhvatio svoja usta i bradu kao da će ih istrgnuti.

‘Kako si ovo uzeo?’, uspio je upitati.

‘Vidite, druže sudija, ni ja vas ne pitam kako ste ga dobili, pa ne pitajte ni vi mene otkud kod mene. Ako želite, papir će, već dok se vratite u svoje odaje, biti u fijoci, ali stvarno mislim da za tim nema potrebe.’

Sjedili su još neko vrijeme, a onda bez riječi krenuli svaki svojim putem. Sudija uhvati efendiju za lijevo rame, blago ga privuče sebi i reče:

‘Slušaj! Radi šta hoćeš! Dok sam ja sudija, niko te ne smije krivo pogledati. Jesi li me razumio?’

Efendija klimnu glavom.

‘I ako mi šta zatreba, bit ću slobodan da te zovem!?’

‘Samo izvolite!’, reče efendija i ode svojim putem.”

“Eto”, veli moj ahbab, “takve su nekada bile hodže. Sve su oni mogli znati. Tvoje je bilo samo da im dođeš, a oni ti s vrata počnu pričati o tebi i tvom životu. Otvori čovjek Zvijezdu i sve ti ispriča.”

“Tako su”, rekoh ja njemu, “nekog efendiju zaustavili policajci i htjeli da mu pišu kaznu. On se dovijao na razne načine, ali džaba. U neka doba on se sjeti pa im veli:

‘Slušaj, ja sam hodža, pa vi pišite, ali ću pisati i ja, pa kako nam bude!’

‘Ma, evo ti dokumenti i sretno ti bilo, samo ništa ne piši, ionako nam je puna kapa svega’, vele oni njemu.”

Obojica se slatko nasmijasmo.

“A, znaš li ti pisati?”, bocnu me on.

“Ja odavno pišem, a na svijetu je da prosudi znam li ili ne znam. Evo, i ovaj ću naš razgovor zapisati, pa čitaj!”

“Dogovoreno.”

PROČITAJTE I...

U suštini, Mustafića najviše smeta što ne može određivati šta jeste, a šta nije visoka kultura, zatim koga, u skladu s njegovom podjelom na vrijedne i bezvrijedne, treba novčano podržati, a koga ne treba nikako, te što mlade generacije ne baštine iste vrijednosti i ukuse poput Mustafića i njegove generacije.

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!

error: Sadržaj je zaštićen!