Dario, Irena i ja

U prvi razred Osnovne škole “Ragib Dizdar” u Stocu išli smo zajedno Dario, Irena i ja. Budi Bog s nama, naše računice nikako nisu ispadale na isti rezultat. Je li za to kriv učitelj Vicko, ne znam. Bojim se izreći tu tvrdnju, ali, eto, jedino što na kraju sigurno znam jeste da smo Irena i ja našli zajednički jezik

Kad je na jednom gala partiju u našoj maloj južnjačkoj čaršiji došla da pjeva, u evropskim razmjerama velika, grupa Feminem, nosi Ahmo papir i olovku, pa prilazi jednoj plavuši i kaže:

– Može potpis?

– Može, naravnoodgovori mu smiješeći se.

– Evo, evo!

Potpisa se Ahmo i pruži joj papir s njegovim potpisom.

Situacija nije bila nimalo dobra, a dalje se razvijala kao nešto u stilu:

– Ma marš, budalo!

– Ne kaže se marš, nego mrš!

– Mrš i tebi.

U svoje pravdanje Ahmo kaže samo to da voli da se s plavušama igra jezikom. I da je to jedino izvodljivo ako imaju isti.

– IQ? Ne, ne, isti jezik. S njima nikako da nađem zajednički jezik ­– Ahmo će.

Baš jeste, zanimljivo je kad imaš s kim da se igraš jezikom. A posebno je zanimljivo ako tražite zajednički.

Evo, recimo, Budi Bog s nama, pošto mi nismo kao Trinidad i Tobago, naprimjer, baš je li u pravu onaj vispreni što je predlagao da se skraćenica BiH ima pisati Bih?

Je li, s nama bili Božiji melaići, još više u pravu jedna moja draga i uvažena kolegica što je javno izrazila protest zbog gnusne greške u pisanju administrativnih jedinica naše države:

– Dokle će i nepismenost promovirati državnost?! U pravopisima svih triju standardnih jezika samo se prva riječ višečlanih naziva za administrativne jedinice piše velikim slovom. Jedno je Unsko-sanski kanton, Dubrovačka županija, Republika srpska…!

Dakle, odsad Republika srpska! Aminuju li i oni tamo, i oni ovamo? Aminuju, bezbeli. Jedino što bi iz Rima mogla doći depeša, nešto u stilu: “Ma sve je to hereza, kod nas se kaže amen!”

Jesam li u pravu, ja, lingvistički heretik, ako utvrdim da s nama ne žive bosanski Hrvati i bosanski Srbi, već srpski Bosanci/Bošnjaci i hrvatski Bosanci/Bošnjaci?

U pomoć prizivam velikog crnog Obamu. Da ne kažem Afroamerikanca, afričkog Amerikanca, Amerikanca porijeklom iz Afrike, ali ipak Amerikanca.

Tako sam onomad prigodnom zgodom morao prepričavati anegdotu što sam je k’o dijete lično preživio:

– Šta ima kod vas u Hercegovini? (Pita me nadobudna prodavačica kifli u nekoj od radnji u hercegovačkom gradiću Jablanici.)

Ne znam, vala, pitajte Konjičane! – odbrusim joj smjelo. (A kod nas je ono do nas, a u nas je to tvoje kod nas, sam se mislim.)

 

Isto tako, baš jučer u Mostaru kažem:

– Idemo u Mostar! (Obraćajući se trogodišnjoj djevojčici.)

– Pa u Mostaru smo – začuđeno će.

– Jesmo, ali idemo u čaršiju – pokušavam joj objasniti.

 

Isto sam nekom morao objašnjavati kakve veze ja u Mostaru imam s Bosnom.

– Poznato je da rijetko prelazim granice, a često iz Sarajeva putujem u Mostar – kazao sam.

Zato sam objašnjavao da se obično, iako ste u šumi, naprimjer, jednostavno opet veli: Bjež'mo u šumu! Kao: Bjež'mo (dalje, dublje) u šumu. Isto k'o što se, iako ste u gradu, opet kaže: Hajmo u grad! (I niko vam, valjda zato što nema tri godine, ne odbrusi: Pa u gradu smo!)

Idem do u Mostar – bit će precizan vispreni južnjak. – A gdje ćeš onda? – Preko grane, u Metković. Idem iz Bosne! (Iz Bosne ideš u Mostar, ili iz Mostara ideš u Metković pa kažeš iz Bosne? Ili oboje?)

Ne znam šta bi od ovoga imalo spadati u herezu, ali sam se grohotom smijao kad sam čuo onog što zbunjenoj gospođi na parkingu koja malo manje zna da upravlja onim muškim stvarima, mislim na auta, da budem direktan, reče sasvim otvoreno:

– Gospođo, hoćete li da vam ga ja utjeram?

– Ma marš, budalo! – ona će ti njemu.

– Ne kaže se marš, nego mrškaza on njoj glasno, ali poprilično opušteno (taj visoki nabildani utjerivač auta).

P. S. U prvi razred Osnovne škole “Ragib Dizdar” u Stocu išli smo zajedno Dario, Irena i ja. Budi Bog s nama, naše računice nikako nisu ispadale na isti rezultat. Je li za to kriv učitelj Vicko, ne znam. Bojim se izreći tu tvrdnju, ali, eto, jedino što na kraju sigurno znam jeste da smo Irena i ja našli zajednički jezik. Za Darija (još) ne znam. Malo mi se gadi, iako znam da jedino tako možemo u Evropu.

 

PROČITAJTE I...

“Bosna i Hercegovina osamsto dvadeset osam godina traži svoj najstariji dokument, povelju Kulina bana.” Meni ovo ništa manje nije smiješno od onog kad je Mujo kod Sulje u mobitelu našao Fatinu fotografiju iz kreveta, a Suljo će: Uff, otkud mi ovo?! Mora da mi je Fata greškom poslala. Mujo, ne sekiraj se ti ništa, evo odma' ću joj je vratit'. Sent. Delivered. Seen. Bosanski ban pošalje pismo dubrovačkom knezu. Dubrovčani pismo prodaju Rusima. Sad Bosanci hoće isto to pismo nazad? Čekajte, čiji je to sad dokument

Pravi oblik naše narodne izreke ipak glasi: Gledaj ko ti kaže, a ne šta kaže. Zašto? I šta bi ovo imalo da znači? (Je li onda onaj koji govori ne treba ni pričat’, dovoljno je samo da gledamo u njega?) U protivnom, desit će se da neko, umjesto slona, vidi cijev od vodovoda (jer je u mraku napipao samo surlu), neko džinovsku lepezu (jer je u mraku napipao samo slonovo uho), neko vidi stub (jer je u mraku napipao slonovu nogu)..., i tako, mrak za mrakom. Čekajte, da i ovdje hodžu pozovemo upomoć

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!