Četiri kopačke i dva razočarenja

Jedan dan prišao mi je Nebojša, momak iz druge raje, malo stariji od mene, i pitao me da li bih kupio njegove kopačke “Puma”. Dobio ih je iz Njemačke, koristio ih, ali su mu postale male. Tražio je za njih vrtoglavih sedam hiljada dinara. Otkud mi te pare? Ipak, bile su dosta jeftinije od novih u “Slovenijasportu” u Skenderiji. Otrčao sam kući. Znao sam da starog nema, možda će stara omekšati

Igrali smo fudbala od jutra do mraka. Kada bi nas otjerali s jedne lokacije, otišli bismo do sljedeće, i tako ukrug. Ponekad bi se razbio prozor pa bi nam se lopta vratila probušena. Neka se cijena morala platiti. Igrali smo gdje bilo: u prašini, u blatu, na betonu, na krovu, u podrumu, po kiši i snijegu, sve je bilo bolje od neigranja. Igrali smo i sa susjednim rajama, obično smo gubili, ali ni to nije bilo važno. Fudbal je bio iznad svega.

Mićo je tog dana izašao na “teren” između zgrada broj 5 i 9 u ganjc novim kopačkama. Zavladao je muk. U istom smo trenutku svi zaželjeli isto. Više nije bilo šale, valjalo je nekako nabaviti te proklete kopačke. Stari nije pokazao razumijevanje za moj zahtjev, odmahnuo je rukom i rekao da je to preskupo i nepotrebno. Danima sam tugovao gledajući drugove kako se jedan po jedan pojavljuju u kopačkama. Svaki sam dan roditeljima nabijao na nos kako su mi kopačke pitanje života i smrti, a starci su se smijali, govorili kako su mi neke druge stvari potrebnije.

Jedan dan prišao mi je Nebojša, momak iz druge raje, malo stariji od mene, i pitao me da li bih kupio njegove kopačke “Puma”. Dobio ih je iz Njemačke, koristio ih, ali su mu postale male. Tražio je za njih vrtoglavih sedam hiljada dinara. Otkud mi te pare? Ipak, bile su dosta jeftinije od novih u “Slovenijasportu” u Skenderiji. Otrčao sam kući. Znao sam da starog nema, možda će stara omekšati. Složio sam facu kao da mi se sprema dženaza, krenuo objašnjavati kako “samo ja u Sarajevu nemam kopačke”. Stara se sažalila i izvadila pare iz ladice. Otrčao sam do Nebojše s lovom i pala je transakcija. Kopačke sam odmah obukao. Imale su desetak krampona. Klizao sam se po ulicama, jedva sam se dovukao nazad kući. Sljedeći sam dan u njima otišao u školu.

Nekako se desilo da ih stari nije primijetio prvih nekoliko dana. Tek treći dan, kad sam krenuo napolje da igram lopte, naprasno sam zaustavljen. “Otkud tebi to”, pitao je. “Kupio, dala mi mama pare. Koštale su samo sedam hiljada”, odgovorio sam pokunjeno. Stari je nakosio obrve: “Iste sekunde da si ih vratio!” Odgegao sam plačući do Nebojše da mu vratim kopačke. Primijetio je da sam skroz izlizao krampone po betonu i nije ih htio nazad. Ne znam šta sa tačno dogodilo (ko je od staraca urgirao), neki deal se napravio, tako da su kopačke ipak ostale kod Nebojše. Propao sam k'o stari kauč. Ponovo nazad u obične tene.

Nekoliko mjeseci kasnije, stavilo me na voz za Beograd, na moje prvo samostalno putovanje, u posjetu noni Tini. Dočekala me na stanici sutradan s velikim osmijehom na licu i pravac Tašmajdan, gdje je imala jednosoban stan. Već godinama nije živjela u Sarajevu, radila je u Skupštini koja je bila u blizini. Kako je svako jutro išla na posao, ja sam imao vremena da se smucam naokolo po gradu kojeg nisam poznavao, vozikam trolejbusima držeći u ruci kartu “zvečarku” za više vožnji.

Nakon što sam se više puta izgubio, nisam išao dalje od Terazija. Jedan dan ugledah u prodavnici sportske opreme kopačke. Adidaske. Crne s bijelim štraftama – drugih boja tih godina nije ni bilo. Imale su šest crvenih krampona koji su se mogli mijenjati uz pomoć specijalnog ključa. Pao sam na nos. Vraćao sam se u radnju da ih gledam i puštao uzdahe.

Posljednji dan pred odlazak nona me pitala šta bih htio da mi kupi za poklon. K’o iz topa sam odvalio: “KOPAČKE!” Otišli smo do prodavnice i desilo se čudo nad čudima. Kupljeno! Urlao sam od sreće, takve kopačke niko u raji nije imao. Kupili smo i dva seta krampona za zamjenu kad se postojeći izližu. Sjeo sam sutradan na voz, mahao nona Tini, kojoj je bilo beskrajno drago što me toliko usrećila.

Čim smo prišli Mjesnoj zajednici Džidžikovac, zastao sam da obučem kopačke. Što smo se više približavali igralištu između zgrada broj 5 i 9, srce je jače lupalo. Primijetio sam raju kako igraju lopte. Zatrčao sam se i uskočio u teren sa svojim novim kopačkama, s osmijehom razvučenim od uha do uha. Ali nešto nije bilo u redu. Više niko nije igrao lopte u kopačkama. Prošla moda! Zbunjen i šokiran, dugo sam sjedio na kamenu i pokušavao shvatiti šta se desilo. Kopačke su završile u ladici godinama čekajući na bolja vremena, na povratak mode koja se više nikad nije vratila.

PROČITAJTE I...

Najviše se hvatam za rukohvat u podzemnoj željeznici kada idem na posao i čini mi se da je to, ma koliko izgledalo nestabilno, jedina konstanta u mom životu. Hvatam se i za ručku frižidera. Previše često. Nakon otvaranja frižidera, ruka ide na raznorazne poguzluke za koje sam se zarekao da ih više nikada neću kupiti jer vode u propast. Zašto se toliko deblja od hrane koja nam daje najviše užitka? Što se ne deblja od kelja, kelerabe i karfiola

Riječ derviš perzijskog je porijekla, prevodi se i tumači kao siromah, ali ne u doslovnom smislu, nego u odnosu na neizmjerno bogatstvo Uzvišenog Boga. Isto tako, riječ derviš složenica je čiji semantički sadržaj simbolizira put ka približavanju Bogu. Der ili dar znači vrata, a viš prag. Eh, sad, da bi se otvorila vrata Božijeg zadovoljstva i ušlo u predvorje Njegove milosti, potrebno je prekoračiti “prag”, a u derviškoj terminologiji prag označava ovaj svijet i sve njegove izazove i opasnosti

PRIDRUŽITE SE DISKUSIJI

Podržite nas na Facebooku!