Post by Nebojša ŠERIĆ ŠOBA

Većina nas “fine gradske djece” odgajani smo sedamdesetih godina da budemo učtivi i obazrivi, da se ne namećemo, da ne upadamo u riječ, da ne budemo agresivni, ukratko, da budemo pasivni i neupadljivi, da se, ne d’o Bog, nekom ne zamjerimo, ili, još gore, da se ne “provalimo” među rajom

Hotel u koji su nas poslali iz agencije u Amsterdamu bio je totalni rusvaj. Nalazio se u južnim predgrađima, prilično udaljen od centra u kojem smo mislili da ćemo odsjesti. Konobari su bili rekonvalescenti iz obližnje bolnice za ljude s mentalnim tegobama. Morali su nakljukani Haldolima dobro nišaniti prije nego bi na sto postavili tanjire s nekim kuhanim mesom žilavijim od kamionske gume

Nisam se dao zavarati laskavim rezultatima iz laboratorije. Sa mnom definitivno nešto nije u redu, to znam odavno. Mora biti da je neka greška, nazvat ću doktora ponovo i zakazati novi sastanak. Nešto moramo pronaći, mora postojati neki znak koji govori u prilog mom definitivnom odlasku na drugi svijet

Sjedim sam, a volio bih se naći s Daveom, da spucamo bagel u East Willageu i siti se ispričamo, iako više nisam siguran ko smo to “mi”. Pade mi na pamet njegovo pisanje. Kako bih volio da sam barem jednom pročitao to što je bacio u smeće. A onda odlučim napraviti isto, nažvrljati prvo šta mi padne na pamet bez ikakvog redigiranja, da osjetim možda neku korist od toga, da mi dan počne drugačije, da prepustim da sve oteče

No, i ja sam čovjek, došljo, imigrant, šljegao nekada davno u nekom avionu. Nekad se i ja guram u podzemnoj, pokušavam sjesti između ljudi koji to očigledno ne žele. Ponekad izvučem vruću krompirušu iz torbe i klopam na gnušanje ostalih putnika

Podržite nas na Facebooku!